• Издвојено
• Поглед

Миодраг Перуновић: Миладин Шобић

1 min read

4 године ‎ ИН4С

„Сједим сам на тротоару, пребијену немам пару…” – звуци познате пјесме коју чух на радију у својим колима, у трен ми вратише сјећање, живо и драго, на једно љето, на почетак једног дружења и пријатељства, које је испуњавало и оплеменило године наше младости, а које се временом претворило у драгуљ – успомену…

Перуновић и Шобић; фото: usns.rs

„Сједим сам на тротоару, пребијену немам пару…” – звуци познате пјесме коју чух на радију у својим колима, у трен ми вратише сјећање, живо и драго, на једно љето, на почетак једног дружења и пријатељства, које је испуњавало и оплеменило године наше младости, а које се временом претворило у драгуљ – успомену…

„Ти знаш да се ништа промијенило није, могу проћи године и године, ја сам твој брат који мисли на тебе, жели ти срећу, и чува све оно наше лијепо у свом срцу живо – као да се нијесмо ни растајали”. Сваке године у децембру, он би се овако јавио телефоном да ми честита рођендан, ма гдје се у свијету налазио, испуњавјаући завјет дат нашој младости и оним данима. Одавно не славим рођендане, али његов позив и честитку очекујем, и сваки пут му се радујем као новој потврди да наш драгуљ прашина времена неће прекрити. У таквим тренуцима, као подлогу сјети, у мислима зачујем како пјева пјесму написану ми уочи финалне борбе на свјетском првенству у Београду 1978. године:

„Па и кад тијело задњи пут падне – завлада трава, послије ћивота, послије раке, чуће се пјесма и ударат негдје, три твоја срца и двије шаке…”

Па се сјетим оног времена, када смо се вјерујући у своје вриједности и могућности, спремали да освојимо живот; један другог храбрили и увјеравали да смо бољи од свих других, и да ћемо то сигурно и доказати. Тада смо били на почетку, свјесни и увјерени да можемо много, били смо један другом подршка, духовна допуна и огледало у коме смо налазили онај наш нереализовани дио личности – који нам је неизмјерно драг и који би жељели да будемо.

Дали смо што смо дали, и постигли колико смо постигли… Сада посматрамо како вријеме и људи о томе суде.

Још увијек имам касету коју смо снимили у мом стану (у јесен 1979. године), са намјером да је пошаљемо некој од великих издавачких кућа, као понуду за снимање плоче. На тој касети он је отпјевао његове најбоље пјесме, са којима је побјеђивао на свим великим фестивалима широм тадашње СФРЈ (нажалост, неке од тих изузетних пјесама су остале недоступне широј јавности), како сам се само унапријед радовао и поносио, сигуран да ће постићи огроман успјех. Неку годину касније то се и остварило, два његова албума достигли су велику популарност, био је на свим топ листама са својим пјесмама; но више од тога било је вриједно неподијељено мишљење стручњака и љубитеља музике: да је он својом интерпретацијом и музиком, а посебно својим стиховима – донио свјежину и изузетну вриједност југословенској музичкој сцени.

Уживали смо у остварењу својих снова, дијелили радости и успјехе, ја стрепио и уживао на његовим концертима, а он на мојим мечевима. Живјели смо као браћа, ишли заједно на љетовања и зимовања, повјеравали један другом своје тајне, савјетовали се како да освојимо неке тадашње краљице наших срца… А онда је један тмурни, кишни дан покварио и прекинуо све… Безобзирни људи из „Фиће“ којом су пројурили кроз велику локву поред које смо стајали, и потпуно нас поквасили, љути на моју реакцију одлучили су да ме казне – добио сам позив за служење војног рока (они људи из фиће, радили су у Војном одсјеку)…

У касарни, и у бањалучким локалима, често сам имао прилику да чујем његове пјесме које су ми враћале успомене; а кад је срцу тешко, кад га обузму бол, тегоба и туга, ништа га не оживи као лијепе успомене.

Сада ми је једна од тих лијепих успомена дан, у коме ме је дежурни официр позвао да се јавим на капију, јер ми је стигла посјета… А ја мало потом доживио радосно изненађење, када сам иза капије видио њега како ме чека! Али, ипак, најљепша сјећања су везана за онај период, од прије тог “војног удара” на мој живот!

Ево напримјер, често се сјетим да је у оним „нашим“ данима, настала једна од најљепших његових пјесама. Једне ноћи почетком `80-те, у мом стану у сред уобичајене приче, одједанпут ми је рекао да је написао „страшну“ пјесму. Причао ми је причу о том сусрету са њом… о том њиховом љету, и лијепом сјећању које остаје у срцу – као бисер у ризници. Говорио ми је те дивне стихове, али није био задовољан насловом пјесме, па је тражио да и ја размислим о неком погоднијем…

Али, послије неколико дана ми је радосно саопштио да је нашао право решење, и питао ме да ли ми се свиђа: „Ашик Ајша!“ – пјесма коју често слушам (нажалост, није ни њу уврстио ни на један албум), и која ми враћа ону атмосферу и емоције, којима смо у том времену припадали и њима били испуњени…

Касније су нас животни токови и стазе раздвојили, водећи нас својим, до тада нам непознатим предјелима, упознајући нас са свим суровостима, тегобама, губицима, горчином, и љепотама тог пута. Кад год би се срели, шалили се на рачун промјена нашег физичког изгледа, причали о свему као некад, а на крају гледајући се у очи један другом потврђивали – да је стари пријатељ најбоље огледало.

Извор: УСНС.РС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: