ИН4С

ИН4С портал

Милован Ђилас: Зашто су стријељани Тадићи

1 min read
Похапсили смо вође, сви су били чланови партије. После истраге коју су спровели двојица наших другова, четворо Тадићевих, међу којима и млади Тадија, осуђени су на смрт и стрељани.

Милован Ђилас

Ђилас: Изгледа као да имплицитно сматрате да смо били криви за најгора клања. Није било тако. Комунисти никада нису убијали жене и децу. Усташе и четници јесу – отворено, у великом броју и у неописивим условима. То што они, посебно усташе, нису успели да покољу још већи број људи него што јесу, у ствари има потпуно да се захвали чињеници да смо их зауставили и уништили.

Међутим, ви сте на обе (или пак на три или четири?) стране обновили стара племенска трвења. Започетом ланцу освета и противосвета дата је нова, свежа животна снага.

Ђилас: Покоља између муслимана и православаца, Срба и Хрвата било је у сваком случају. Ако ишта, комунистичка интервенција је допринела да се оваква катастрофа ограничи јер смо се често борили и против једне и против друге стране истовремено. Наравно, не кажем да су комунисти били анђели – далеко од тога! Ми смо такође морали добрим делом одговарати.

milovan-djilas

„Анђеоски“ свакако није придев који бих спремно повезао са било којим видом ваше борбе. Један од многих примера дивљања који ми се урезао у сећање јесте ваш опис уништења једног заробљеног италијанског батаљона:

„Сви италијански војници – цео трећи батаљон 259-те чете Мурђе дивизије – послати су у смрт… Многи лешеви су бачени у реку Раму. Неколико их се закачило између дебла и ја сам заједно са нашим официрима злобно уживао при помисли како италијански официри на мостовима и обалама у Мостару престрављени од ужаса посматрају Неретву загушену лешевима њихових војника.“

Бестијална ствар је и учинити и уживати у томе.

Ђилас: Апсолутно; међутим, дозволите ми да вам испричам какви су нас гротексни разлози навели да то урадимо. Није било никакве војне потребе да покосимо овај батаљон. Војнике смо могли одвести као заробљенике, или смо их могли разоружати и вратити их – како смо понекад чинили. Зашто нисмо учинили ни једно ни друго? Због тога што смо били под принудном логиком славног совјетског примера. Окружили смо ове јединице и тражили смо њихову предају: Међутим, оне су то одбиле.

Постојало је неписано правило у оно време у Црвеној армији према којем никада није требало поштедети немачке војнике када су окружени и одбијају да прихвате капитулацију. И ми нисмо могли, мислили смо, да се покажемо мање оштрим и жилавим од Руса – и, ето, зашто смо када су Италијани принуђени на предају, поубијали цео батаљон.

feljton-tito

У чему је заправо то злобно уживање?

Ђилас: Било је то, као и у многим другим случајевима, питање идеолошке непомирљивости и мржње. Таква је, може се рећи, природа човека у ратним условима. Нисам поносан на то, једноставно признајем чињенице.

Узмимо неки други случај: Када сте дозволили стрељање породице Тадић, нисте следили никакав совјетски модел?

Ђилас: То је био потпуно друкчији случај. Тадија Тадић је био млад студент и комесар једне од наших партизанских јединица – наравно, члан партије. Он је имао стрица Спасоја, који је пришао четницима и скривао се (како смо чули на једној локалној берби грожђа) у суседним шумама. Послали смо једну групу да га убије, али је Тадијина приврженост своме стрицу била јача. Он га је упозорио и, уместо да искористи прилику и побегне, Спасоје је заробио пушку и убио двојицу наших другова и још неколико ранио. Тадија је био ухапшен, а цело Тадићево племе – била је то огромна породица – латило се оружја и побунило. Похапсили смо вође, сви су били чланови партије. После истраге коју су спровели двојица наших другова, четворо Тадићевих, међу којима и млади Тадија, осуђени су на смрт и стрељани.

Био је то страшан ударац за Тадићево племе, јер они нису били наши непријатељи. Њихова приврженост је била таква да су наставили да се боре на нашој страни као партизани, а многи од њих су дали животе за нашу ствар. Љубомир Тадић је данас добро познати југословенски филозоф. Он је једини избегао стрељање јер смо га сматрали премладим да бисмо га убили.

Какав је став Љубомира Тадића данас према вама?

Ђилас: Никад ми није опростио и можда је у праву – а можда и није.

ljubomir-tadic

Зар нисте могли спасти Тадићеве од стрељања кад сте видели да је Тадију стриц однеговао као отац и стога му је био приврженији него што је могао бити привржен једној политичкој организацији?

Ђилас: Наредили смо да ове људе поубијају због тога што су прекршили војну и партијску дисциплину. Била је то, уверавам вас, крајње драстична мера без обзира на наше разлоге! Још увек ме узнемирава помисао шта смо учинили, иако не бих рекао да осећам кривицу због тога.

Због чега правите ову разлику? Ви сте били задужени за ову операцију…

Ђилас: Да. Да сам покушао да зауставим стрељање, последице за мене као вођу биле би негативне. Био бих осуђен због благости, опортунизма, као неподобан да водим партизане.

Да ли сте уопште имали икакву намеру да спречите стрељање?

Ђилас: Не, апсолутно нисам имао такву намеру. У ужасним условима рата и револуције, морао сам да поступам на начин на који сам поступио.

Ипак, није ли то уобичајен изговор који су давали припадници Хитлерових оружаних снага када су их оптуживали за убијање талаца и других цивила?

Ђилас: Лично мислим да се обични немачки војници не могу сматрати кривим за убијања ове врсте. Шта су могли да учине? Били су под војном дисциплином – морали су да извршавају наређења или би сами били стрељани. Одбијање послушности значило је бити стрељан на лицу места од официра. Рат је сурови надзорник над извршавањем задатака.

Ви као да повлачите извесну паралелу између вашег става према Тадићевом племену и става нациста према Јеврејима?

Ђилас: Да, паралела је у заслепљујућој и застрашујућој последици идеологије. Без обзира на то каква ваша идеологија може бити, када једном поверујете да располажете извесном непобитном истином, постајете борац у верском рату. Ништа вас не може спречити од пљачке, паљења и убијања у име ваше истине, јер све то чините са савршено јасном свешћу – у ствари, истина којом располажете вас обавезује да је следите гвозденом логиком и непоколебљивом вољом.

Milovan_Djilas

Оно што мислим јесте да се никаква револуција не може извести без гвоздене привржености идеологији, а идеологија изискује ликвидацију ваших непријатеља, стварних или имагинарних. То је разлог због којег је Стаљин наредио да се стрељају пољски официри у Катину. То исто тако објашњава Пола Пота и Камбоџу

Гледате ли можда на себе као на једну врсту заблуделог сина који је морао да се ували у грех пре него што је могао да се врати и покаје?

Ђилас: Не, не видим никакву потребу да се кајем; нема никаквог изненадног преображаја у мојим погледима. Они су се мењали постепено и природно. Грех? Кривица? Не патим ни од каквог осећања кривице, иако знам да имам много слабости и увек се присећам извесних ствари из своје прошлости којих се радије не бих присећао. Ипак, због тога не патим.

Шта је са вашим сећањем на ненаоружаног немачког војника чије сте грло пререзали и кога сте затим ударали кундаком док није издахнуо? И још једног Немца сте показали Раји Недељковићу да га убоде?

Ђилас: О, апсолутно не осећам никакву кривицу због тога. Били смо у рату. Да га нисам убио, он би открио наш положај, а немачки војници су били близу. Међутим, ја бих га убио чак и да није имао такву могућност.

Зашто?

Ђилас: Због тога што је био Немац и што сам ја њих све мрзео. Они су убили многе моје пријатеље – мрзео сам их као нацију.

Мислим да се човек не може борити у рату без оваквих бруталних инстинката, постајући бољи…

Ђилас: Човек је слаб, врло слаб, животиња. Био сам, морам вам то рећи, поносан када сам чуо да су немачки градови збрисани са лица земље, да су на стотине хиљада цивила остали под рушевинама! Такав је био бруталан утицај рата на мој менталитет…

Маоисти су просвећенији и успешнији комунисти од вас: Они стављају своје заробљенике у логоре за преваспитавање.

Ђилас: Покушали смо да чинимо то исто и ми у почетку борбе, али без успеха. Тада су Немци почели да убијају наше заробљенике и ми смо у знак одмазде чинили исто.

Мислим да би било некорисно да вас питам да ли је традиција локалне нетолеранције или комунистички фанатизам био више крив за ужасе и страхоте у вашем братоубилачком рату. У „Ратном добу“ ви нам причате да су у Херцеговини „синови комунисти потврђивали своју приврженост убијањем својих властитих очева, а било је и играња и певања около лешева…“

Да ли имате у сећању неки посебан такав случај?

Ђилас: Да, али било их је много. У једноме који сам видео били су умешани синови који су били опијени идејама револуције, рата и уништења. Они су убили свог оца и славили убиство оргијајући око његовог тела. Међутим, овај отац је био савршено пристојан старац. Он је имао критички однос према комунизму, али није ни по чему био „непријатељ“ или италијански агент. Дечаци су га убили да би демонстрирали своју веру у комунизам. Био је то страшан призор.

Није ли показивање лојалности комунизму у таквим случајевима ишло предалеко?

Ђилас: Мислим да јесте. Међутим, дозволите ми да вам испричам још једну ствар. Иако никада не бих могао убити свога оца из осећања привржености комунизму, не бих оклевао да изрекнем смртну пресуду брату ако би се утврдило да је пружао подршку непријатељу или да га одмах пошаљем на партизански суд.

У црногорској традицији ви сте „чувар вашег брата“ у буквалном смислу те речи. Ако је ваш брат погрешио, на вама је да га казните; у ствари, ваша је дужност да то учините.

У једној од ваших књига признајете да нисте читали Библију све до 1960. године… Што је изненађујућа чињеница о некадашњем идеолошком вођи партије. Да ли сада осећате да би било било какве разлике у вашим ставовима на пример кад је реч о братоубиству, да сте је прочитали?

Ђилас: Веома сумњам у то. Да сам прочитао Библију, одбацио бих јудејско-хришћанску традицију са истом оштрином са којом ју је Маркс одбацио.

Кажете да нисте имали осећање кривице због тога што сте убили ненаоружаног Немца. Па ипак, у ноћи после убиства имали сте чудне и крајње некомунистичке визије. „Брзо сам заспао“, пишете у „Ратном добу“, „изненада у мојој свести се појавио Христ… Његово присуство ми је пријало као да сам се одједном нашао на неком сигурном, топлом месту… Затворио сам очи и опет је ту био Христ – опипљив, довољно близу да га дотакнем. Почео сам да разговарам с њим: Ако си дошао на свет и патио ради доброте и истине, мораш увидети да је наша ствар праведна и племенита… Никада у мојој свести није дошла мисао да је то било чудно или да се чуда уопште дешавају, иако је ово привиђење изазвало мирноћу и храброст.“

Био бих веома изненађен ако један стручњак психолог не би ваше привиђење приписао осећању подсвесне кривице због убијања тога дана. Рекао бих да сте били у стању шока који је изискивао религиозну врсту смирења која би вам помогла да превазиђете такво стање – Библија или не, свеједно је.

Ђилас: Био сам и сам изненађен. То што сте ми сада рекли, изнео ми је не тако давно немачки књижевник Ервин Викерт, који је сада немачки амбасадор у Пекингу и који ме добро познаје.

Erwin-Wickert-5-DW-Kultur-Frankfurt-Main-jpg

Написао ми је писмо управо о овој епизоди у „Ратном добу“, указујући на то да је оптерећење које је постојало, упркос свим мојим протестима, ипак било остатак религиозности очуване у мојој свести, остатак који је продро на површину под утицајем агоније коју сам доживео тога дана. Заборавите све о вашем агностицизму и комунизму, рекао је он, те ноћи сте размишљали о вишој духовној сфери и ваша свест је изишла из граница идеологије. Мислим да је Викерт можда у праву. Дневни догађаји су били грозоморни. Многи од мојих другова изгубили су животе. Ужаси око мене су морали ослободити скривене црте религиозног осећаја у мени.

Да ли сте осећали грижу савести, кајање, због вашег немачког заробљеника?

Ђилас: Никакву грижу савести, не уопште. Ипак, после борби тога дана почео сам полако али приметно да заузимам шири, хуманији и помирљивији став према ономе што се одвијало око мене. Аналитичка строгост комунистичког вође и страсна просвећеност типична за Црногорце били су и даље живи у мојој свести, али су почели да постају умеренији услед настанка „нежније“, блаже савесности.

Интервју Милована Ђиласа са Џорџом Урбаном објављен је 1979. у децембарском броју часописа „Енцоунтер“ (Енкаунтер), и његови мањи делови овде се први пут штампају на српском језику. Тадашње југословенско руководство разматрало је опцију да због интервјуа велики дисидент буде суђен и затворен. Замисао није реализована, највероватније из тога разлога што би немилосрдна критика комунизма коју је у интервјуу изнео Ђилас на тај начин доспела у јавност.

Извор: Danas

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

40 thoughts on “Милован Ђилас: Зашто су стријељани Тадићи

  1. „Poslali smo jednu grupu da ga ubije, ali je Tadijina privrženost svome stricu bila jača. On ga je upozorio i, umesto da iskoristi priliku i pobegne, Spasoje je zarobio pušku i ubio dvojicu naših drugova i još nekoliko ranio.“

    Mnogi donose prejednostavne sudove, naročito iz udobnosti svoje fotelje, a neki i nakon sličnih djela koja su počinili u proteklom ratu.

    Tadijina privrženost je srcedrapateljna, ali – što je s njegovom privrženošću prema ljudskim životima koje je srtic oduzeo zarad Tadijine privrženosti?

    U ratnim uvjetima, stric je dobio kaznu kakvu je i zaslužio. Što ste očekivali, da po šumama i gorama partizani izgrade ustanovu za preodgoj zločin(a)ca, i tako širom brda i dolina cijele Jugoslavije, a valjda ustaše, četnike, Nijemce i Talijane pozovu za zatvorske čuvare?

    Jednostavno, uljuljkani u komoditet svojih stanova, sretni što vas jedni ili drugi nisu poklali u proteklom ratu, sad prodajete muda pod bubrege.

    2
    1
  2. Не треба заборавити ни Ђидове заслуге око цртања нових антисрпских граница. Конкретно, он је проширио наследницу НДХ+Азије, комунистичку Хрватску, додавши јој српске територије Барању, Лику, Кордун. Такође је Ђидо Дубровник, о коме је некада Килибарда, док је био први Србин Црне Горе, маштао и говорио да га треба вратити под окриље некадашње Зете, а сада наследнице Црне Горе, дао за изузетне заслуге Хрватској, а да никада у историји није била њена. Заслуге се односе на више од милион прекланих Срба у НДХ-азији. У Вуковару не би било борби, да је Ђидо уцртао исти Србији, јер је и преко геноцида, српски народ био већински. А не треба заборавити ни Ђидово учешће у преговорима са усташама и Њемцима у Загребу, око заједничке борбе против четника.
    Ђидо је био широке руке, па је и Превлаку дао омиљеним Хитлеровим зликовцима. Зато деведесетих година погину више стотина црногорских добровољаца, од чега више од 100 јединаца, оно када смо водили рат за мир, па после извините усташе и ти Туђмане.
    Је ли још нешто треба за Ђида?

    1. Влатко, српско је све до Задра, а црногорско историјски до и са Пељешцем!

      1. Фочо, само сам хтио да истакне све Ђидове „заслуге“ у злочинима против Срба.
        Он је био и потписник погубне Резолуције о забрани повратка Србима на своја вековна огњишта. Близу 300.000 Срба је протерано са Косова и Метохије од стране балиста и фашиста. Убијено је више од 20.000 Срба. Тито је окупио истомишљенике да осмисле Резолуцију и један од њих је био и Ђидо.

  3. Ђилас је већи злочинац од Тачија и Харадинаја јер је интелектуално супериоран и убијао из идеолошких побуда и задовољства, а ова двојица аљбанеза су убијала због мржње и користи.

  4. Ne zamerite, ali kao u zli cas pade mi knez Rogan,
    dako nos ne obuzda sa rukah, izbljuva se…
    I opeta ona teška vonja od nekrsti ovde zaudara…

  5. Знао је Ђидо да из чиста мира убије чобанина. Када би га упитали, шта је урадио, одговарао је, да је то будући кулак. Данас пар оваца, сјутра стадо.
    А Моша је са црним тројкама једном из опкладе на Дурмитору убио здрава и права момка, наводно да му је срце на десној страни. И извадили су му срце, али на лијевој страни. Том зликовци, као и Стјепану Месићу су постављене бисте у Подгорици. И ми се надамо добру?

  6. Ne treba zaboraviti jedno,a nekako nam je to promicalo svih ovih godina.Partizani su učili djecu da jurišaju na bunkere i mitraljeska gnijezda..Da,čak su se hvalili time,veličali tu ideju,snimali filmove o tome.
    Nešto slično danas,sedamdeset godina kasnije,radi Boko Haram i ISIL…
    Klasična pljačkaška skupina,pod okllriljem ideologije i revolucije.Danas po zatvorima leže osudjenici koji su bili mnogo benigniji i „humaniji“.
    Zbog takvih su moji u emigraciji od „oslobodjenja“.U Crnoj Gori danas uživate tu slobodu,koju su izvojevala djeca- bombaši,a ja uživam u švapskom dominionu.

  7. Историја ће судити нама и данашњим нараштајима, што нисмо судили братоубицама. Првенствено, морало је бити суђено овом зликовцу, али и Јову Капичићу, било је прилике за то, живели су дуго, предуго.

  8. Ђидо и Владо Мартиновић Бајица су у току рата дали проглас у коме стоји, да у Васојевићима треба побити све без обзира на пол и старост, јер су они велики Срби. И у Васојевићима је убијено више од 4.500 Срба разне доби, пола и социјалне структуре.

  9. Ovaj TEKST uzimam sa REZERVOM cak mirise kao d ga je sastavljao Miroslav Cosovic u sluzbi KARIKIRANJA ISTORIJE, Prihvcam samo ZIVE INTERVJUE SNIMLJENE KAMEROM moyda I AUDIO ???? MNOGO IMA FALSIFIKATA a slusajuci dosadasnje Djilasove INTERVJUE nijesam siguran bas u ovi da je istinit, Ovdje on mnogo LICNO I SEBE I PARTIJU osudjuje a neje bas to bio OTVOREN TOLIKO. UGLAVNOM OPRAVDAVA RAT I ogradjuje se samo cinjenicom da je mislio da kroz KRV mora tako da ide itd,,,,,,

    1
    3
  10. Dragi moji, i zaista postovani na ovim stranicama, bistroga uma. In4s od kada je to sto Jeste, ne puca iz prazne puske. Sve u svoje kapanje, naredno i cudesno ohrabrujuce. Dozirano, taman kako treba. Bez ocekivanja „akcije – reakcije“, piče svojim tempom. I to ne ma kojim, vec Ispravnim.

    Hajde da branimo Svoj sumrak, od jeftinog Svitanja. Hajde da nam ćelija opstane…

    Da plodi i Biva…

  11. E, sad našjekira Mas’a, ni kriva ni dužna!
    Da se ja pitam, nikad ja zbog sirotog Mas’a, baš zbog njega, patiće na šjeveru, jadi ga znali, ne bih pominjao kako mu Đido jednom dade, drugi mu put ote, njemu najmiliju crnogorsku naciju!!! Koja, uzgred budi rečeno, ne postoji.
    Ni kad je Đido dekretom ućerivao u Srbe, ni prije, ni poslijen toga!
    Nikad!!!
    Ama, ža’ mi Mas’a, šjekiraće! On je kukavac, sve što ima bačio na tu kartu, žrtvova čast i obraz, trpio da se š njim sprdaju, primao na sebe odijum napaćena naroda, sve za sitne šolde činio, izgarao na poslu, pune dvije smene za jedan prazni sjendvič, žalio nije da sebe cijelog nesebično da za Đidovo novocrnogorstvo, i Milovo montenegrinstvo, kad ono Vlatko, bez da promisli kako će to da deluje na emotivni i psihički život našega Mašja, tamo na srpski šjever, đe je on samo duklješka slamka među srpske vihorove, opuči Vlatko, što svi znamo, samo naš Mas’a nije obavješten, da je još onda otac crnogorske nacije otkazao, odrekao naciju crnogorsku, kako se ona ni silom na sramotu, ne bijaše primila u crnogorske Srbe.
    Koji su i prije Đida znali da nacionalno nijesu nikakvi, za Boga miloga, Crnogorci – kako u svemu drugom jesu baš to, Crnogorci, Srbi iz Crne Gore, oni koji su najbolji, od svih bolji, kako to i nije pitanje – ako, kojim slučajem, nijesu najgori!
    Šta učinje Vlatko!?
    Nijesi mogao da pritrpiš, pa da polagačke, svi zajedno da pođemo, uz medicinski nadzor da pihitamo, pa da onako iz daleka, lepijem rečima to saopštimo našemu Mas’i!?
    … Na dušu ćeš da ga nosiš, Vlatko!

    1. A Đikane moj , kako mi se ti śekiraš za mene , tačno mi puno srce , ali se nemoj brinuti druže moj !?
      Nikad se ja radi gluposti ne śekiram , pa kada bi se čeljade okretalo za svakijem biźinom što za njim zalaje , nikada nebi stigao đe se uputio , vele tako !
      E zamisli da ja sad ovđe polemišem kako se ne može nacija „ućerat“ silom , ili još budalastije novinskim člankom ili nečijom pjesmom , knjigom , ili nečijom izjavom , ka oni Fatić te je na onu Podgoričku skupinu reka „mi od danas nijesmo više crnogorci no srbi“ !
      E zamisli kakva bi ja avetinja bio kad bi povjerovao da je taj Fatić , ili Đilas svejedno , uspio da jednom rečenicom , ili tekstom u novinama , ubjedi čeljad da promijene naciju ?
      To može povjerovati polusvijet , a Bogomi ja držim da znadem što gođ , nije puno znam , ali sam mlad pa ću naučiti .
      Kad čeljade oće odista da nauči što je to nacija , vidi da je to jedan kompleksan vjekovni proces , to je obična skupina ljudi , kojoj je svakakvi kastig uticao na nacionalno oblikovanje , od drzavnosti , zajedničkih bitaka , ratova , ukupnog istorijskog pamćenja , ekonomije , geografije …pa samo totalna dileja može pomisliti da zna kada je koja nacija nastala !
      To najviše zbori o njemu .
      To bi bilo slično kao kada bi neki laik uzeo da natuca kad je nastala neka flora ili fauna , jeli , e sad , ozbiljni smo ljudi , ko bi se tome razumao a ne da se śekira oko toga .
      Ali fala ti Đika đe čuješ i đe ne čuješ što brineš za mene !?

  12. Kako ovaj satanista pokusava da svoje zlocine umotava u intelektualni omot.

    A apropo ovog sledbenika sataninog, da li znate da je ovaj satanista, koji se nikada nije javno pokajao za svoje zlocine sahranjen od trojice crvenih vladika SPC, od kojih jedan bijase Amfilohije Radovic.

    Dakle, nije ga sahranio samo jedan crveni vladika, nego trojica.

    Jedan ruski vladika spocetka dvadesetog vijeka je komunizam nazvao sa satanokratijom, a drugi su komunizam nazivali judeokratija.

    Kako god da uzrnes, judeokratija ili satanokratija, to je sve isto i od postanka ljudskog roda jos nije bivala zlocinackija religija na kugli zemaljskoj.

    1. To je zaista razocaravajuce od strane naseg dobrog Mitropolita, iako je to dio njegovog poziva da vrsi opela, ali kad je ovakav gresnik u pitanju treba se ogradit od tog cina jer to nije opelo vec opasan cirkus.Prrirodnije je bilo da su upotrebili glogov kolac za komunisticku sotonu.

      1. Мароје, не знам је ли се ова сподоба зликовачка под старост обрнула на Православље па је зато служено Опело? Али то није разлог да Опело служи ни један епископ а камоли тројица!? Могао је то обавити обичан свештеник, много то говори о „добром“ митрополиту и другој двојици, чудо му не дадоше црквени орден…

    2. SVE VAM JE ISTINA KAO OVO DA GA JE SAHRANIO AMFILOHIJE.
      NIJE TAČNO. TO SE DA PROVJERITI.
      DIVANITE, KAO DA STE NA TAKMIČENJU ZA NAJBOLJU LOVAČKU PRIČU.
      BARON MINHAUZEN BI VAM POZAVIDIO.

  13. Ђидо је заједно са Мошом креатор и инспиратор најтежих злочина који су названи „Лијева скретања“, гдје је убијено више од 20.000 највиђенијих Срба и то оних најбољих, интелектуалаца, омладине, свештеника, добрих домаћина. Брат је убијао брата, кум кума, комшија комшији. Ђилас је у овом интервјуу казао једну неистину, да нису убијали жене и децу. Колико су његове црне тројке убиле дјеце у Беранама у породици Бојичић, када су бацили бомбу у њихову кућу.
    У погрому до Словеније, убијено је између 25.000 и 28.000 припадника Војске у отаџбини и њихових породица. Откопано је више стотина масовних гробница у Словенији.
    Не треба заборавити ни Ђиласову колаборацију са њемачким фашистима, када је са генералом Велебитом договарао сарадњу са усташама и Њемцима.
    У дневном листу Борба 1 маја 1946.године, Ђидо је славодобитно прогласио да од тога дана постоји црногорска нација. Када га је врховни сатана затворио, опет се вратио српском бићу и изјавио да црногорска нација не постоји и да су Црногорци најчистији Срби. Отац ц… нације се одрекао исте.

  14. potpuno se slazem,danas je samo transparentnije sto kazu politicara pa se sve dozna,ali i pored toga nema dana kada se medjusobno ne ubijaju ,narvno ne radi ideja nego novca zaradjenim od droge.Kod nas je rat evo skoro 25 godina,glredao sam licno u Budvi u Starom gradu 93 gdje izvadi jedan pistolj i pucao je drugima u noge ,i nikome nista ,dans se ne puca u noge nego sa motora automatima ,snajperima bombe na daljinski skuteri,vjerovatno da imaju i male podmornice,sreca nemamo ratne avione inace bi i njih upotrebili,zemlja srlja u haos ,iz haosa je i nastala,valjda tako mora,ili, narod gleda i ne radi nista,pa kad ovo preratse u rat bandi moze lako da se preseli na narod,valjda ce i tada pitati a STO OVO BI.Stvarno sto ovo bi,iza ovoga mora samo doci bolje,ali samo po sebi nece ,nesto mora da se desi ,ali prije nego se desi neko mora da se pokrene,dok ne bude kasno!

  15. Kako to isto ne traziste od Hrvackih, Slovenackih , Siptarskih Komunista , pa da vidite oceli oni ubijati svoje Oceve i Bracu, pa da vidite kolko je njihova vjera u Komunizam lazna i kolko je motivisana samo anti srpstvom.
    No to sjeme zla i satanizma posijaste medju nas odje, te ono i sada daje plodove u obliku raznih Montenegrina koji i danas bi ubijali svoju bracu ugedajuci se na vas i vasu satansku rabotu.

  16. Đilas je kasnije tvrdio da je postojala ta odluka da se Golubić ubije. Čolaković se sreo s Mustafom u Sarajevu i ovaj mu je poverio da „Valter (Tito) neće dugo trajati i da će morati da bude maknut“. Čolaković je to ispričao Brozu.

    Ubrzo, Mate Vidaković (obučen u Moskvi za pravljenje eksplozivnih naprava) i Mustafa Golubić dižu u vazduh smederevsku tvrđavu u kojoj je nemačka komanda smestila privremeno skladište eksploziva i municije zaplenjene u aprilskom ratu. Ta strahovita eksplozija je 5. juna 1941. godine ubila 2.500 ljudi i gotovo uništila grad.

    Mustafa je uhapšen u Beogradu 7. juna 1941. pod veoma banalnim okolnostima. Prema sećanju suseda Tihomira Višnjevca (Mirijevski put 97), uhapsili su ga folksdojčeri u akciji „Preventiva“ namenjenoj borbi protiv švercera.

    Živorad Mihajlović Šilja („Dosije“, Beograd, 1989) smatra da je Mustafu potkazao Gestapou Milovan Đilas po naredbi Josipa Broza. CK KPJ je zaključio da je Mustafa Golubić u Beogradu sa zadatkom da ubije Tita, i da za vođu pokreta otpora postavi – Dragoljuba – Dražu Mihailovića!

    O tome šta se sve događalo u Ribnikarevoj kući na Dedinju, kao i o tome ko je izdao Mustafu Golubića (u zvaničnoj istoriji ova kuća je poznata po tome što je u njoj doneta odluka komunista da se krene s ustankom u Srbiji 4. jula 1941), napisana je i jedna knjiga koja, opet, nikada nije odštampana. Nju je napisao Božin Simić, bivši „crnorukac“, Mustafin čovek, Titov ambasador u Ankari, osoba koja je po preporuci Milana Antića (ministra Dvora kneza Pavla) odradila posao oko uspostavljanja diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a u leto 1940. godine. Simićeve knjige nema i ostala su samo nagađanja o njenoj sudbini.

    Na kraju, nameće nam se jednostavno pitanje: kome je i čemu poslužio po svemu fantastičan život Mustafe Golubića i hiljada drugih života nesumnjivo vrlo hrabrih komunista „ilegalaca“, uistinu Srba, koji su služili interesima jedne strane sile i jedne ubistvene utopije, od koje je njihova otadžbina, kao i Rusija, imala toliko štete?

  17. Mustafinu „Veneru“ u Beču vodio je njegov zemljak Alija Mujkić, po zanimanju pravi obućar. Firma je počela da radi negde 1922. godine i, kako je Mustafa tada teško živeo, po jednom svedočenju (Miloša Aranickog), novčano mu je pomagao Božin Simić, „crnorukac“ koji je tada bio srećno i bogato oženjen nekom Francuskinjom u Nici.

    Posle neuspelog atentata na kralja Aleksandra 1921. koji je izvršio Spasoje Stejić, kralj je bio dobro obavešten ko iza svega stoji radeći mu o glavi i, kažu, do kraja života bio opsednut Golubićem.

    Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, za moćni „Crveni orkestar“. Danas je poznato da je ta organizacija izgrađivana po sistemu trojki ili četvorki tako da u slučaju provala većina bude zaštićena (slično je bila ustrojena i „Crna ruka“). „Crveni orkestar“ je bio delo general-lajtnanta Pavela Ivanoviča Berzina, učesnika Oktobarske revolucije u kojoj je komandovao zloglasnim Estonskim bataljonom, brinući se o ličnom obezbeđenju V. I. Lenjina. Ovog bivšeg agenta carske Ohrane regrutovao je lično Đeržinski u GPU koji je osnovan 6. februara 1922. Berzin je obučavao Golubića, Leopolda Trepera, Kopiniča, Blagoja Parovića, Dragišu Vasića… Ne zna se koliko puta i koliko dugo je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Gotovo je sigurno da je u Moskvi imao ženu: Eduardu Isakovnu Eulešen, koja nije likvidirana u čistkama. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina i njegovom suprugom Nadeždom Alelujevnom.

    Rodoljuba Čolakovića je upoznao 1933. godine. Kao član terorističke organizacije „Crvena pravda“, Čolaković je proveo više godina na robiji. U Moskvi, po kasnijem pričanju Čolakovića, Mustafa ga je upoznao sa Staljinom („ulazio je u Kremlj bez propusnice“).

    O umešanosti Mustafe Golubića u ubistvo Trockog za sada ne postoje nikakvi verodostojni izvori. Ostalo je kazivanje njegove najmlađe sestre Habibe, koju je Mustafa mnogo voleo, da je u Ameriku (ili na povratku) stigao jednim brodom koji je prevozio banane. Njoj je Mustafa ispričao da je za vreme tog ilegalnog prebacivanja bio prisiljen da se hrani isključivo ovim južnim voćem. U Meksiku je Mustafi uspelo da Trockog okruži sovjetskim agentima Italijanom Vitoriom Vidalijem i slikarom Dijegom Riverom (osnivač KP Meksika). David Alfer Sikerios (nasledio Riveru na čelu KP Meksika) je sa svojim ljudima pokušao da ubije Trockog 24. maja 1940. godine, ali nije uspeo. Nepuna tri meseca kasnije to je uspelo Ramonu Merkaderu, poznatom i kao Žak Mornar i Frank Džakson. U kvartu Kojoakan meksičke prestonice, ubica je Lava Davidoviča Bronštajna, zvanog Trocki, udario pijukom u glavu. Teško ranjen, pre nego što je izdahnuo, Trocki je imao vremena da kaže: „Recite našim prijateljima: ja sam siguran u pobedu IV internacionale.“

    Mustafa se (iz Meksika?) vratio u Leskovac i te zime je, kažu, nosio nov grombi kaput. Prema odličnom poznavaocu oznaških tajni Živoradu Mihajloviću – Šilji, Mustafa Golubić je u Beograd došao 1939. godine sa zadatkom da likvidira Živojina Pavlovića zvanog Ždrebe (pisca čuvene disidentske knjige „Bilans sovjetskih termidora“). Uhvatio je vezu s Dragišom Vasićem, Živkom Topalovićem i još nekim „crnorukcima“. Ubrzo je pao u oči Aleksandru Rankoviću i Milovanu Đilasu. Broz se nalazio u Beogradu od maja 1941. godine (Ribnikarevu kuću u kojoj se krio obezbeđivao je Gestapo) i, pošto mu je uspelo da obavi razgovor sa sovjetskim otpravnikom poslova u Beogradu koji mu je preneo direktivu iz Moskve „da Golubić ne sme da se dira“, za neko vreme je stopirao svoje naređenje da se Mustafa likvidira.

  18. Још увек ме узнемирава помисао шта смо учинили, иако не бих рекао да осећам кривицу због тога.

    Да. Да сам покушао да зауставим стрељање, последице за мене као вођу биле би негативне. Био бих осуђен због благости, опортунизма, као неподобан да водим партизане.
    Vjerovatno das mu je i brat rodjeni bio da bi ovako isto rekao ?

    „Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo.
    Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.
    Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom. Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine.
    Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere. Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira.

    Press, 28.12.2008.
    PIŠE: Miodrag Janković

    Mustafu Golubića predao Milovan Đilas lično kada se saznalo za Staljinov plan da se prikloni generalu Draži Mihailoviću. Kome je i čemu poslužio fantastičan život Mustafe Golubića i hiljada drugih hrabrih komunista Srba, koji su služili interesima jedne strane sile i jedne ubistvene utopije?
    Zbog mržnje koju je Josip Broz osećao prema Mustafi Golubiću, šezdeset godina bilo je prokleto opasno pisati o tom izuzetnom avanturisti, modernom hajduku, sovjetskom obaveštajcu, Apisovom čoveku za „specijalne operacije“, učeniku Voje Tankosića i proslavljenom borcu protiv Arnauta, zavereniku protiv kralja Aleksandra Karađorđevića, organizatoru ubistva Lava Trockog…

    I kad se pisalo, većinom su to bili apokrifi, prepričavanja, saznanja iz druge ruke, dezinformacije penzionisanih Udbinih obaveštajaca, ponajviše nevešte i pisane da se napakosti Brozu i da se on predstavi kao hladnokrvni ubica pravih komunista odanih SSSR-u. Ni svemoćni Krleža, Brozov prijatelj iz mladih dana, nije se usuđivao da išta kaže ili napiše o Mustafi. Ako bi se to ime spomenulo u njegovom prisustvu, Krleža bi odmah zaćutao i napuštao prostoriju.

    Crnorukac… Mustafa Golubić
    Danas otvaramo njegov Arhiv u Arhivu Beograda i čitamo redom: U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata: 1928, 1933/34, krajem leta 1940, u decembru 1940. i januaru 1941. godine. Legalno se kretao pod imenom Milorad Nikolić. U vezi je s Blagojem Nikolićem (učesnikom u Lenjinovom prevratu), u čijoj kući se izrađuju lažne isprave. Stanovao je u Pupinovoj ulici kod Paraskeve – Keve Đorđević i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale „na štiklu“ (nešto između sandale i opanka) i svoje rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i drugde. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala „Venera“ i zaposlio pedesetak radnika. Jedan svedok kaže: „Svi smo kod njega navraćali, popravljao nam je cipele i kuvao bosanski lonac.

    Leskovčani koji su ga zapamtili iz tog vremena sećali su se posle da je pušio na lulu i da im je „Milorad“ lepo pričao o svojim putovanjima u Grčku i na Bliski istok. Pričao je kako je u Egiptu naručio kajganu. Kelner ga upitao da li želi kajganu od četvrt ili pola jajeta. Odgovorio mu je da donese kajganu od pet komada jaja i kelner je doneo ogromnu kajganu – od nojevih jaja! Nije, kaže, znao da pročita jelovnik. „Milorad“ je voleo dobro da pojede, s uživanjem je pomagao nekoj baba Jeleni kada je ona kuvala papazjaniju koja je slična bosanskom loncu. On je lično oblepljivao zemljani sud testom da ne bi isparavao naglo kako bi se papazjanija kuvala u pari. Isto tako, kao pravi gurman, voleo je da jede kupus sa slaninom.

    Svakakve „poslovne“ ideje je imao „Milorad“: da izrađuje keramičke pločice od strugotine, đonove za cipele od starih filmova. Uspelo mu je da iz Grčke uveze dva vagona južnog voća na ime neke „sestre“ iz Paraćina, međutim, voće je prodao „drug“ Todor Živković za potrebe „Crvene pomoći“.

  19. Zlo koje su Srbima i Rusima napravili tvorci komunističke ideologije i koje sad cine njihova djeca nije jos nijedna ideologija . Prošlo je 100 godina od kad je ta fukarska ideologija zatrovala ove prostore i nikako da se od toga zla oslobodimo.Kakvo zlo su bili ti ljudi.

    1
    1
  20. Djilas kaze da se ne kaje ni za sta, pa ni za strasne zlocine koje je i sam cinio. Glavna odlika vjerujucih ljudi je pokajanje i za najmanji grineh. To je potvrda sta bezboznost i beskrupuloznost pravi od ljudi. Nazalost, iako nesvjestan dubine svoih zabluda i grehova, on fantasticno precizno opisuje svoj mentalni sklop. Upravo ovaj mentalni sklop je prisutan kod tzv. Montenegrina. Nemaju Hristoljublja, ni covekoljublja. Ideologija ih rukovodi da mrze i ubijaju i da to „mirne duse“ opravdavaju. Nemaju trunke grize savjesti ni potrebe za kajanjem. Zato se Djilas i moze s pravom nazvati ocem „montenegrinske nacije“ i montenegrinske misli. To su naslednici onih kojima je oceubistvo i brateubistvo normalna stvar. Bilo je toga mnogo u Crnoj Gori, a bilo bi i danas. Civilizovan svijet se tome cudi, a ovi se time dice. Dok su Djido i Kapa idoli nema napretka! Ovo stanje je posledica upravo ovog zvjerskog primitivizma. Ovome se treba suprostavljati jakom vjerom , pamecu, postenim radom, dostojanstvom i hrabroscu!

    1. I OVO ZA „RODJENOG OCA“ TI JE „ISTINA „.
      KAO I SVE OSTALO.
      SRPSKE VLASTI SU PROTERALE OCA NIKOLU,
      MAJKU VASILIJU I DVOJE MALOLJETNE DJECE
      U SRBICU. KIM.
      PROGNANI SU JER SU IM SINOVI BILI KOMUNISTI.
      BALISTI SU MU UBILI OCA PRED FAMILIJOM,
      U SOBI POČETKOM 1942 GODINE.

  21. POGLEDAJTE TO ZLOBNO LICE,TAJ OSMIJEH SATANE.NAJVECI ZLOCINAC SVIH VREMENA CRNE GORE I BALKANA.TAJ ZLOCINAC HTIJO JE I PREVAZISAO JE SVOG GAZDU JOSIPA U SVIM ZLOCINIMA.I DA BUDE PRICA DO KRAJA ZLO,TOG ISTOG SATANU KOJI NI POSLIJE 35 GODINA OD NJEGOVUH STRASNIH ZLOCINA ON NEMA KAJANJA ,NEMA SRAMA I STIDA!ITAKVOG ZLOCINCA SAHRANJUJU EPISKOPI?STO JE PREVISE ,PREVISE JE.TO ZLO JE TREBALO SAHRANIT NA ONOM GROBLJU KOGA JE ON SA SVOJOM IDEOLOGIJOM FORMIRAO ,NA „PASJEM GROBLJU“,NEKA MI OPROSTE PSI.TAKO BI NEKI BUDUCI ZLOCINCI VIDJELI GDJE ZAVRSAVAJU ONI KOJI KIDISU NA BRATA ZARADI TUDJIH INTERESA.DANAS BI TO BILO MNOGO POUCNO ZA ONE KOJI SU DO JUCE SLAVILI STALJINA A DANAS SLAVE KLINTONE,OBAME,SOROSE.TAJ ISTI ZLOCINAC JE RADIO ISTO ,DO JUCE STALJINA A ZATIM ZAPADNE“DEMONKRATE“.TIPICNI PREDSTAVNIK DINARSKOG VIOLENTNOG TIPA ,KOJI RADJA KRAJNOSTI I ZLO!

  22. Bolesnik!
    Takvi su nas zatirali!
    Bijaše li to onaj što sa Bulajićem potpisuje štabsku naredu da se pobiju Srbi, svejedno muško ili žensko, đeca …
    … Lako je istipkati, teško, nemoguće razumjeti!???
    I to je živjelo kao svaki normalan čovjek!?
    Kako i sam reče, bez griže savjesti!?
    Nalik čovjeku, životinja!!!

  23. Ovaj covjek je zlikovac bez savjesti i svijesti o bilo kakvoj odgovornosti i grizi savjesti. Neosporno inteligentan i snalazljiv. Kao takav od ranije je zavrbovan od stranih agentura. Izgleda da je naloge bespogovorno izvrsavao ne misleci o posledicama za druge, misleci samo na sebe, vjesto zaogrcuci sve to u plast Partije i takozvanih ideala.
    On je licno i Mosa Pijade dijelio zadatke vidjenijim clanovima partije, intelektualcima i studentima, sta ce raditi i koga trba likvidirati, jer ce navodno neki ljudi slabiti autoritet partije jer su oni sami bili od veceg ugleda u svojoj sredini.
    Grozno i posebno morbidno je bilo da se svako obracuna u svojoj sredini, pa i sa svojom najblizom rodbinom. Takvih slucajeva je bilo dosta, za nekolika znam od svojih najblizih koji su bili komunisti i u partizanima. Jedan moj rodjak koji je dobio slican zadatak sve to odmah povjerio onima na koje se to odnosilo i tako ih spasio, i sprijecio bratoubilacki rat u porodici i selu iz koga potice. Neki su slijepo ispunjavali „zadatke“. Zasto? Odgovora je vise, no ili su ograniceni, beskrupulozni, beskarakterni, koristoljubljivi karijeristi podlaci i sl. Svakako opravdanja i oprosta nema. Svi takvi bez obzira na ideologiju neka zavrse u Paklu.

    3
    1
      1. ne samo njemca , četničkog saveznika, on je po riječima jedne gospođe koja je najbliži rod ivana milutinovića napravio krvoproliće( pasja groblja) u kolašinu. iako je i milutinović isti. ovo je zaista monstrum nad monstrumima. on je kao neki hladni stroj koji svakoga časa može da te ubije. bio sam uznemiren a ne kajemse. ko li će da plati grehove ? nažalost uvjek nedužni , nekada i posle 100god.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *