Интегрално преносимо Светосавску бесједу доц. др Милоша Ковића, одржану у Никшићу, 29. јануара 2014. године.
***
Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре,
Свети Сава, у писму које је из Јерусалима упутио Спиридону, игуману Студенице, 1234. или 1235. поред осталог, каже: „Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?“
Свети Сава овде, наравно, преузима из Јеванђеља, од Матеја и Марка: «Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди?» (Мт. 16, 26; Мк. 8, 36). Уз то, није реч о неком од главних дела Светог Саве, него тек о једном сачуваном писму. Па ипак, са каквом силином ове две реченице Светог Саве одјекују српском историјом, до дана данашњег!
Јер шта је Косовски завет Светог Великомученика кнеза Лазара и његових витезова, њихово одбијање земаљског царства и опредељење за Царство Небеско, ако не остварење овог јеванђеоског завета Светог Саве? Да ли случајно «соко тица сива», Светитељ Илија, који у песми «Пропаст царства Српског» суочава «цара Лазу, јуначко колено» са избором између два царства, полеће баш из Јерусалима?
Зар нису баш Свети Сава и Косово учинили Србе Србима? То су она посебна историјска сећања, култови, предања, који су Србе, већ у средњем веку, нарочито у добу турске власти, учинили јасно препознатљивим, различитим од других народа. О том процесу обличавања посебне, српске припадности ми имамо пуно сведочанстава, историјских извора. Они сведоче о томе да се то уобличавање, из кога израста модерна српска национална свест, одиграло у крилу Српске православне цркве и то понајвише, како је са правом нагласио Жарко Видовић, у добу обновљене Пећке патријаршије, од 1557. до 1766. Светосавска црква, сећање на стару славу, јуначка епика – то је оно што је сачувало Србе у дугим вековима борбе, страдања, живота у шеријатском Османском царству.
Када, дакле, наводимо ове две реченице из писма Светог Саве игуману Спиридону, и када говоримо о Косовском опредељењу, ми се, по мом мишљењу, налазимо у средишту српке, суштински хришћанске националне идеје. Одатле нас пут, без сувишних лутања, води право ка свима нама познатом одговору мајке Јевросиме на питање «на коме је царство»:
„Немој, сине, изгубити душе;
„Боље ти је изгубити главу,
„Него своју огр’јешити душу.“
Одатле нам долазе и Карађорђе и Његош. Ту, у завету Светог Саве и Косовском завету, јесу исходишта увек истих одговора које је, са необичном доследношћу, у највећим историјским искушењима, давао српски народ. Одатле нам долази Гаврило Принцип. Ту је објашњење одлуке да се цела једна земља 1915, уместо да се преда, упути преко црногорских и албанских планина ка мору, Солунском фронту, ка победи и бесмртној слави. Ту је право објашњење 27. марта 1941. Одатле нам долазе речи Светог Вукашина Јасеновачког: «Само ти, дјете, ради свој посао». Одатле, од Светог Саве и са Косова, из Бјелопавлића нам 1916. долазе четрнаест учитеља и тројица правника, који, по цену стрељања и утамничења, одбијају да се одрекну ћирилице и српског имена. Одатле нам долазите и ви, браћо и сестре, поштоване колеге, ако сам достојан да вас тако назовем, двадесет и седморо никшићких и херцегновских професора. «Отпуштени» сте из земаљског царства. Али одбијањем да се одрекнете својих предака и потомака, и плаћањем цене за то, ви сте припали главном току српске историје. Ви сте доказ да је жив наш Косовски завет и да историја српског народа није завршена; пред својим ђацима, пред својим прецима и потомцима, ви сте посведочили да је «земаљско за малена царство, а небеско увјек и довјека».
Поменуо сам Гаврила Принципа, голготу и васкрс Србије од 1915. до 1918, учитеље из Бјелопавлића. Ми, ево, Светог Саву славимо данас, 2014. године, на стогодишњицу почетка Првог светског рата. Уз Светог Саву и Светог Симеона, уз Немањиће, кнеза Лазара, Карађорђа и Његоша, Балкански ратови и Први светски рат спадају у најзначајније догађаје српске историје. Сећања на Први светски рат, баш као у Британији, Француској или Канади, улазе у саме темеље модерног српског националног идентитета. Скоро да нема српске породице која у Првом светском рату није некога изгубила. Ваљда зато данас са толико туге читамо вести о преливању медијске антисрпске хистерије у академску историографију, о оптуживању Срба да су изазвали то огромно страдање светских размера, о поређењима Сарајевског атентата са нападом на њујоршки Светски трговински центар 2001. Данашњи силници, САД и њихови сателити, пре свих обновљене, ојачане Немачка и Турска, хоће да имају своју историју. Ништа ново под капом небеском. Из те отровне кухиње потичу и оптужбе које само привидно долазе одавде, према којима је, поред осталог, Србија 1918. извршила «аншлус» Црне Горе.
Лако је, међутим, друге оптуживати за сопствене слабости и огрешења. Шта смо ми учинили да, после слома југословенства и комунизма, вратимо Првом светском рату место које му припада у сећању српског народа? Када смо последњи пут упалили свеће својим јуначким прецима са Цера, Колубаре, Мојковца, Солунског фронта? Њих се понекад и сетимо, али шта је са десетинама хиљада безимених жртава, страдалих у масовним злочинима окупатора, који су, рецимо у мојој Мачви 1914, имали све одлике систематског геноцида? Колико се сећамо жртава аустроугарских концентрационих логора, патентираних управо у Првом светском рату (у Матхаузену у Првом светском рату, страдале су хиљаде Срба) стотина хиљада жртава болести и глади? Да ли памтимо имена злочинаца?
Југославије више нема и ми данас не морамо да, због братства и јединства, прећуткујемо тужне истине о Првом светском рату. Његошеву капелу оскрнавио је и разорио генерал Стјепан Саркотић фон Ловћен, командант 42. хрватске, «вражје» дивизије, у којој се док је по Србији 1914. вршила најгоре злочине, «јуначки борио» и млади Јосип Броз, будући Тито. Између два светска рата Саркотић ће свој емигрантски «Хрватски комитет» предати у руке младом и перспективном Анти Павелићу. А Саркотићев војник Тито ће Његоша коначно оковати оном аустроугарском, фараонском, деспотском структуром под којом наш Владика ево, и данас почива. Сам Иван Мештровић писао је о томе како му је Петар Пламенац, председник владе краља Николе у време Првог светског рата, непосредно пред Марсејски атентат, причао о својим сусретима са Саркотићем, уз посредовање Мусолинија, и о томе како ће краљ Александар бити убијен а Југославија растурена и подељена.
Непријатне сличности са данашњицом и питање наше одговорности поново искрсавају када се сетимо да је, у окупираној Србији и Црној Гори, главни предмет прогона било наслеђе Светог сава – српска црква, историја, ћирилица, књижевност. Није само забрањена јавна употреба ћирилице, него и све књиге и новине писане овим писмом. Затваране су библиотеке и књижаре, а књиге уништаване. На орвеловске тоталитаризме 20. века, али и на колонијалне, робовласничке режиме 19. века, подсећала су и званична упутства основним школама на окупираним територијама, да код српске деце не треба развијати знања и вештине, него, пре свега, дисциплину и хигијену. У школама се преко ноћи прешло на латиницу, уз помоћ нових наставника, масовно довођених из Хрватске, при чему је забрањено запошљавање српских наставника, осим за ручни рад и сличне предмете. Сам Конрад фон Хецендорф, начелник аустроугарског генералштаба и један од главних криваца за избијање Првог светског рата, писао је да се преко школа може извести промена културе и свести српског народа.
Скрнављење Његошеве капеле? Укидање ћирилице и прелазак на латиницу? Укидање српске историје и књижевности? Избацивање српских наставника и професора са посла? Промена свести? Не чинимо ли све то данас сами, својевољно? Не гласа ли за то данас већина становника Црне Горе и Србије? У Црној Гори је, наравно, ово «самопорицање» најцрње и најбестидније. Овде су, међутим, и најсветлији примери честитости и храбрости. Та болест која је, готово, савладала Црну Гору, увелико се проширила и на Србију. У Београду се, на јавним местима, отишло даље од пуког преласка на латиницу, па продавнице, ресторани и предузећа више немају ни српске називе, него нека смешна, хибридна имена настала спајањем енглеског и српског језика. Исти процес на делу је и у Бањалуци.
Не само да новине и телевизије у Србији спремно преносе наређења страних изасланика да је потребно да Срби «промене свест», него то понављају и наши властодршци, у паузама потписивања споразума којима сопствене грађане на Косову и Метохији, предају на милост и немилост будуће Велике Албаније. У исто време, на делу је свеобухватна ревизија српске историје, која нас уверава да је Косово извор свих наших невоља, а не исходиште и потврда наше вере и слободе.
Све ово, дакле, сами себи радимо. Окупатор је ту, и њему, за разлику од Првог светског рата није потребно да нас војнички окупира. Довољни су му купљени медији, привреда, пословни људи и политичари. Све остало је последица наше слугерањске предузимљивости, нашег кукавичлука пред државом и наше варварске мржње према суседима, рођацима, према онима који мисле и раде другачије од нас.
Где су, заиста, извори овог свеопштег посрнућа и где су путеви оздрављења? Изгубили смо Завет, Смисао, интегративну идеју, оно што смо имали и под Турцима и под Венецијом и под Аустријом. Себичност и материјализам, болести од којих болује цео западни свет, овде руше све пред собом. Англосаксонска култура уствари на њима почива; на нашу културу та себичност и материјализам остављају погубне последице. Баш као и друге помодне идеје, за којима трчимо у бесомучним покушајима да не будемо оно што јесмо.
Српска историја даје јасне одговоре. Било је оваквих, па и још горих времена. Сматра се да је у другој половини 15. и у првој половини 16. века, у добу ратова, страдања и покоља, сваки четврти Србин примио ислам. Обнова Пећке патријаршије 1557. донела је, међутим, духовни и културни узлет; Светосавска црква и чување и предања омогућили су опстанак у потоњим вековима. А онда смо, са нашим великим Доситејем и великим Вуком, у духу тадашњих европских идеологија, веру и цркву, као суштински састојак Српства, заменили за језик. Вера у то да људи који говоре истим језиком припадају истој духовној заједници одвела нас је у Југославију. Све што смо у међувремену преживели, до данас, било је добра школа.
По мом мишљењу, потребан нам је повратак једноставним и опробаним историјским искуствима. Наша Светосавска црква, наш Косовски завет, наше богато историјско и културно наслеђе – то су темељи и извори данашњег националног опстанка и наших будућих победа. Потребно нам је очување традиционалних вредности – вере, породице, отаџбине – али на нов, модеран, савремен начин. Српска православна црква је једини духовни, политички континуитет наше историје, од Светог Саве до данас. Демократија и људска права јесу део наше, српске традиције и томе не морају да нас уче НАТО силеџије. Размислимо о томе зашто су се Карађорђеви Срби дигли на оружје, прочитајмо српске уставе из 1835. и 1888. Мора се променити однос према држави. Уместо гледања у држави главног моралног арбитра, господара живота и смрти, главног извора запослења и прихода, морамо да научимо да се организујемо ван ње, мимо ње, па и тамо где је она антисрпска, упркос њој. Црква и ту, опет, има вековна искуства, од паганског Римског царства, преко шеријатског Османског царства, до атеистичког, комунистичког Совјетског царства. Наука, нове технологије и медији представљају и претњу и обећање. Мудро искоришћени, они могу да буду важна средства одбране и победе. Кроз све то, уосталом, већ су прошли наши преци у 19. веку, када су, од турских поданика другог реда, сопственим трагањима и напорима, постали слободни грађани националних српских држава, Србије и Црне Горе. Потребно је, у накраћем, само да наше старо вино сипамо у нове мешине. Само тако нећемо обрукати наше претке и постидети наше потомке.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Oдлична беседа сјајног младог српског историчара нове генерације, који није прихватио „реалност“ као овдашњи кооперативни еуРОПСКИsrbi.
„…Па сад ето како ви је драго,
Српска надо и велика снаго.
Ваша воља то је ваша влада,
Ваша борба, то је српска нада!“