Милогоризација Украјине

„Са 29 година, када сам Милу Ђукановићу понудио да буде премијер, он је рекао да то не зна да ради. Онда сам му ја рекао да не знам ни ја да будем предсједник републике, па хајде да то заједно радимо”, написао је Момир Булатовић.

Из данашњег угла то је био велики пропуст, али лако је бити генерал послије битке. Нико није могао, па ни Момо, да претпостави да ће Мило, српски националиста и комуњара, не комуниста, постати господар Монтенегра, „врх мафијашке хоботнице”, перјаник антисрпског милогорства, творац најсрамнијег периода црногорске историје.

Велика несрећа Црне Горе и Србије је што на власт долазе политичари без приправничког стажа. Уче се да раде на нашој кожи и док науче ми останемо и без коже. Већина њих, дошлих на власт послије „деведесетих година”, издала је националне интересе, напунила џепове и, хвала Богу отишла са власти, а није научила да ради.

Што се прескочи, то се више не научи. Неки су ипак успјели да се толико додворе непријатељима српства да их они и сада одржавају на површини. Међу њима је и Господар. Он је Арсениј Јацењук бивше државе СР Југославије, а Јацењук је господар Украјине.

То се лијепо види у атлантским скриптама о сличности украјинизације Црне Горе и милогоризације Украјине. Господара је узела под своје, младог и чедног, енглеска обавјештајна служба. Данас је он њен искусни агент. Јацењук такође млад, такође га је за рачун ЦИА-е обрадила енглеска обавјештајна служба. Са 27 година био је министар привреде Аутономне покрајине Крим, а данас је млади премијер Украјине без Крима.

Велики успјех. Баш као и Господар: премијер Црне Горе без Србије. Господар је извршио антисрпску милогоризацију Монтенегра, а Јацењук антируску украјинизацију Кијева. Обојица раде већ двије деценије на истом послу: Господар на антисрпском удаљавању милогораца од Срба, а Јацењук на антируском удаљавању Украјинаца од Руса. Јацењук је кроз „украјинизацију школског система” свео број ученика који су за „први језик” изабрали руски са 54 на 23,9 одсто, а 45 одсто оних који су изабрали украјински подигао на 75,1 одсто. Али, упркос процентима, Господар је и у овом послу успјешнији од Јацењука, јер је Украјинац успио да приволи већину Украјинаца украјинском језику који јесте језик, а Господар је приволио скоро половину оних који су говорили српски језик да говоре исти тај српски језик. Господар је из нечега (српског) успио да направи ништа (милогорско) и задржао прво мјесто на евроатлантској листи марионета испред Јацењука. Јацењук је само русофоб, а Господар је и у томе испред њега, јер је и русофоб и србофоб.

Сличност између ова два епигона не завршава се овдје. Низ западних држава је подстицао удаљавање Кијева и Москве, једнако као и Подгорице и Београда, и стварање антируског расположења у Украјини, као и антисрпског и антируског расположења у Црној Гори, кроз систем образовања и културну политику, преко контроле над средствима јавног информисања. Зато је Јацењук успоставио „галицијско украјинство”, а Господар „дукљанско милогорство”.

Такође, обојица раде на „новим корјенима” заснованим на удаљавању од Руса, односно од Срба, али не стварањем нових вриједности, већ пљувањем своје руске, односно српске прошлости. Као што је Зета била српска држава, па настала Милогора, тако је и кијевска наци-хунта настала на руској држави и на темељу Руске православне цркве.

Јацењуку и Господар морају беспоговорно да слушају Великог брата. Ипак. и ту неке разлике има. Ако то не би чинили, Јацењук би само отишао са власти, а Господар са власти у судницу у Барију, као „врх хоботнице”!

Аутор текста је некадашњи генерални конзул СРЈ у Барију Драган Мраовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: