Мило као не зна да они знају

Мада су скоро све карте на столу, Ђукановић неће да оде. А не може ни да остане. Па иде у Берлин, да прича у одабраном друштву које ће се у име геополитике правити да не зна ко је Мило. Грађани Црне Горе мораће сами.

Ове се године још нисам изјашњавао о Милу. Не зато што не би имало шта да се каже. Нисам му се до сада посветио зато што ми се чини да грађани Црне Горе све више губе страх од сопственог мишљења о његовој лошој владавини, па сами све више говоре као слободни људи. А и Вучић ми је у првом кварталу био некако згоднији за анализу, пошто љепше од Мила уме да се препире сам са собом о броју демонстраната и да прича бајке.

Мада сам се на постјугословенском простору и по свијету нагледао свакаквих свињарија, са поприличном дозом невјерице пратим шта један о другом имају да кажу црногорски предсједник и његов дојучерашњи финансијер. Обрачун Мила Ђукановића и Душка Кнежевића личи на развод брака. Лети перје, пљуште шамари, али се у бити не ради о разгоропађеној љубави која се очас претвори у мржњу, пошто је ова симбиоза од почетка била заснована искључиво на хладној економској узајамности.

Пукла тиква. На њој је писало Атлас. И онда коначно можемо да чујемо понешто из прве руке, од Душка Кнежевића. Не знам како је вама, али мени детаљи тог удруженог пљачкашког подухвата изазивају мучнину. Немам ни трага ликовања, на које бих можда могао имати право као човјек који је одавно тачно проценио ортачко-буразерски систем сплетен око Мила.

Хронологија налаза

Сада када имамо и револвер који се пуши и крунског свједока пред мојим очима отварају се незамисливи депои тајно одлаганих фекалија које је корумпирана клика оставила иза себе. И не бих на Кнежевићевом месту био сигуран да ће га сва ова признања и британско држављанство ослободити кривичне одговорности. Он ће прије или касније морати на суд – заједно са Ђукановићем.

Док Кнежевић није проговорио, мислио сам да сам о политичкој фигури Мила Ђукановића рекао баш све. Преслишавам се:

Октобра 2015. – сачувано је у бесконачним архивама интернета – зебиљележио сам следеће: Мило Ђукановић је на власти дуже од Лукашенка у Белорусији. За то вријеме успјело му је да политички преживи саучесништво у Милошевићевим ратовима, раскид са Милошевићем, подизање па опозивање оптужнице у Италији за међународни шверц дувана као и бројне изборе. Није чудо да и сада мисли да су протести против њега тек бура у чаши воде.

Скоро да ми је неугодно што ова реченица може да се напише и данас, а да има пун смисао. Сећам се магловито октобра 2016. када су опет били неки избори са досадним исходом, па тражим и тај текст. Ево га: Мило привремено остаје Газда у дубоко подијељеној земљи. Но, и у овој бесконачној транзицији између Мила и Мила више него очигледно је да је он, мјерено европским стандардима, постао проблем, а не решење.

„Државни удар“ чије је трапаво инсценирање довело до најбизарнијег судског процеса у постјугословенским кнежевинама, познатим по правосудним акробацијама, у истом тексту је пропраћен благом иронијом: На дан избора Газда је изгледао као домаћа верзија Франца Фердинанда који правовремено хапси Гаврила Принципа и све младобосанце.

А дан када је прошле године победио на председничким изборима био је црногорски Дан мрмота: Понекад ми се учини да су Црногорци заиста пронашли политички времеплов. Он се ничим изазван укључи за изборе да би – као у филму Дан мрмота – цијелу земљу и све нас који је с невјерицом посматрамо, кроз временски вртлог избацио у исти дан. Дан када побеђује Мило Ђукановић.

Потом су крајем прошле године ухапсили опозиционара Небојшу Медојевића. Приметио сам тада: Ма колико се актерима на власти чинило да оваквим бахатим понашањем јудикативе кроте горопад, они је оваквим фауловима хране.

Закључујем да је Мило Ђукановић опасан по новинарство. Хроничари његове владавине једва да имају озбиљног посла. Најбитнији искази од прије неколико година немају рок трајања, старе као црно вино, из дана у дан су све тачнији докле год је Мило на власти.

Није европски ћутати

Мада су скоро све карте на столу, Ђукановић неће да оде. Али не може ни да остане. Јер би Црну Гору узео као таоца у унутарклановском обрачуну. Ваљда су и његове присталице тога свесне. Он је одавно оболео од цезаризма и не треба очекивати самокритичке обрте.

Посјета Њемачкој у понедељак (18. март) доћи ће му као мелем на рану. Протокол, црвени тепих, звецкање метала док салутира почасна гарда, а домаћин, њемачки предсједник Штајнмајер, пословично насмјешен. Како је тај дипломатски мехур туђ подгоричком Тргу независности, или српској крчми у којој Саша Синђелић описује како је лажно сведочио да би избавио себе, пославши на нож невине људе у случају „државни удар“.

Имаће Милова посета Берлину и своју бизарну страну. „Труст мозгова“ близак владином мејнстриму у Њемачкој под именом „Њемачко друштво за спољну политику“ (ДГАП) организоваће наступ Ђукановића пред својим члановима. Присуство је могуће само за позване госте. Ђукановић ће извјестити домаћине о балканским и црногорским политичким перспективама, и о „односу према Европи“, што би ваљда требало да значи према Европској унији.

Треба рећи да је чланство у овом елитном друштву организовано по принципу чланарине. Ако имате 250 евра годишње, можете да се учланите као појединац. Амбасаде плаћају 500 евра. Привредници 1000. А новинари – само 75 евра. Број од 2.500 чланова говори да је Друштво успешно у организовању сусрета привредника, највиших политичких функционера и разнородних стручњака и лобиста.

На тематском делу са Ђукановићем биће и Петер Бајер (47) посланик Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у Бундестагу и известилац Демохришћана за Западни Балкан и трансатлантске односе. Њему сам упутио електронску поруку у којој сам га, као и господина Нича, модератора, приупитао да ли ће ријечи бити само о крупним питањима црногорског пута у ЕУ, македонске промене имена или српско-косовске драме, или ће бити места за споредне ствари као што су корупција библијских размера у којој деценијама учествује државни врх Црне Горе, медијске неслободе, правно насиље, аутократски стил владавине госта на подијуму. За сада нема одговора. Обавестићу све ако господа одговоре.

Он се прави да не зна да они знају

Да се разумијемо. Све ово не значи да Њемачка или њена канцеларка или Друштво за спољну политику имају неки посебну склоност према балканским демократурама. Они само процењују да још није дошао тренутак да људе попут Мила или Алека пусте низ воду. Јер им алтернатива није јасна, а то што им је јасно, помало их плаши.

Овај пут ће у Црној Гори – слично као и у Србији – основне демократске принципе и владавину права морати да наметну сами грађани, без обзира с колико бахатости властодржаца и расцепканости и дезорјентисаности опозиције били суочени. То неће бити лако, али људи који желе да живе у слободном друштву немају избора.

А за Мила Ђукановића у Њемачкој или било где у Европи, упркос црвеном тепиху и финим разговорима у одабраном друштву, и даље важи мој закључак из једног прошлогодишњег записа: Никакав страх од Русије и рускопучистички наративи више неће у западним демократијама пролазити као алиби за недемократску праксу код куће.

Знају они ко је Мило. Само се праве да не знају. А и Мило се прави да не зна да они знају. Мислим да ће игри убрзо доћи крај.

Са становишта црногорских грађана којима је зулум дозлогрдио западњаци су засигурно превише фини према балканској властели. Обичан човјек све то доживљава као цинизам. Али грађани Црне Горе мораће овај пут без освртања на Берлин, Париз, Лондон или Вашингтон, без флертовања са Москвом, да сопственом снагом створе нову политичку реалност.

И то ненасилно, упркос Трамповој дијагнози да су Црногорци агресивци. Само тако би Црна Гора после Мила била слободнија, праведнија и боља. Ту и такву Црну Гору ће и западне земље дочекати као олакшање, јер ће припаднике њихове политичке елите ослободити обавезе да се у име геополитике праве луди.

Извор: Дојче Веле

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: