Мило Форбсов – прича о лоповлуку

Пише: Чедомир Антић

Читалац, ако је којим случајем грађанин Црне Горе, треба да буде поносан. Има томе неколико година када ме је на улици срео један мој комшија, иначе некадашња звијезда првог ријалитија у Србији. Каже ми како је вријеме да се нешто уради у нашој држави. Предложи одмах и да оснујемо странку. Затечен поставим питање циља, програма…

Он закључи како је важно да смо нас двојица познати, народни људи. Наш програм биће једноставан, математички необорив: понудићемо народу бољи живот. Разумије се, уз једно незаобилазно појашњење: нас двојица смо такође народ и логично је да, док смо на власти, тај бољитак почне од нас. Тиме бисмо дјелимично и испунили предизборно обећање.

Нисам прихватио, али био сам импресиониран. Наш народ воли скромне и штедљиве, непоткупљиве Робеспјере, ситничаво шкрте владаре типа краља Петра Првог… Али ако би могли да бирају, највише би цијенили неког златног краља Миду. Ако би могао да буде као Тито, за кога и данас примитивнији Срби воле да запјевају: „… ти си крао, нама си давао ови краду никоме не даду…“. Ако је немогуће, онда да макар буде момчина која умије да носи тешко бреме нас претешких и на сваку муку огуглалих.

Међутим, Броз је био особа високе интелигенције. Тврдило се да нема плату, а имао је, и то толику да је била скривана. Мада, изгледа да је та плата била мања од оне коју заиста прима Мило Ђукановић. Он није шетао сатове који вриједе као стан у центру Београда, већ их је држао у музеју тврдећи да припадају народу. Он на, у злато прекованом, сваком одликовању које му је држава додијелила није писао од којег су метала, већ су то утврђивали експерти после његове смрти. Са Милом Ђукановићем и његовом династијом све је другачије.

Магазин Форбс објавио је недавно процјену богатства владара и његове породице од чак 167 милиона долара. Многи коментатори похитали су да закључе како су га стручњаци из Форбса потцијенили. Не знају они стару комунистичку мимикрију када неко на папиру нема ништа, а у стварности је све његово. Ипак, можда је декларисано богатство Ђукановићевог клана једини поуздани знак демократизације Црне Горе. Овај постмодерни господар, у савремено одијело утегнути реликт балканског 18. вијека кога смо „о куку и леле школовали у Београду па ћемо вам једном због тога можда морати да плаћамо репарације -дозволио је могућност да постоји потреба да нешто буде његово банковно, грунтовно, судски… Какав напредак.

Каква је Црна Гора државетина када има таквог тиранина. Мило… Још само да се бави филозофијом, физиком… Био би нови Талес из Милета. Како да неко не буде инспирисан таквим успјехом. Тај мидолики деспот и његова родбина стекли су за, хајде да кажемо двадесет и седам година, 167 милиона долара. Дакле, годишње 6.185.000 долара. Дневно то је било 16.945 долара, 706 на сат, готово 12 по минути, али свега 19 центи по секунди.

Сад невјерне Томе могу да виде и увјере се како је од поштеног рада могуће купити сат од стотинак хиљада долара. Приштедите седмицу или двије, стиснете се, мање него када са просјечном платом хоћете да купите половни ауто…

Прича о Ђукановићевом маленом богатству, у ствари је поука о штедњи. Примијетили сте да нигдје не пише колико је током ових тешких година Ђукановић новца потрошио. Ваљда није све у животу покрила презентација, служба одржавања.

Видјело се свих ових година колико му је тешко. Зато му је захвална црногорска нација прошле године повећала плату за 71 одсто, па је са више од 2.100 евра мјесечно постао један од најплаћенијих премијера међу Јужним Словенима. Е, да је такву и толику плату којим случајем имао свих ових 27 година! До данас би имао уштеду од 712.000 евра. Наравно, под условом да не једе, не пије и бесплатно станује. То је истина тек 234. дио богатства његовог фамилијарног круга. Ту лежи мука патриота.

Док црногорски Џорџ Вашингтон ратује за слободу и независност, за Дукљу и Црвену Рвацку у служби клинтоновских и блеритских фанатика, послови му промичу, други морају да их обављају. Неке новине, вјерујем шаљиве, тврде да је био премијер прије него што се запосио и да има више владарског него радног стажа. И баш зато, због те потребе да се најближима, али и цијелом свету докаже и покаже да један живот није бачен улудо за обнову државе, нама непрекидно показују да се нешто и стекло од пријављеног суваласништва над приватним универзитетом, преко некаквог земљишта, рушевних кућа, до споменутог, а непотребно озлоглашеног, сата…

Вриједан, још мало па као Вучић који ради 24 сата 7 дана у седмици као пакистанска продавница у предграђу Лондона, он је био добар себи и другима. Стекао је земљиште са некаквим рушевинама, а оставља вам независну државу рушевину.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: