По наводима бошњачке штампе, „Свјетски бошњачки конгрес“, позвао је премијера Црне Горе Мила Ђукановића да се „извини бошњачком народу“. Текст преузет са портала http://sandzak-x.net/, преносимо без редакцијских интервенција.
Саопштење за јавност Одбора за људска права, права жртава рата и геноцид Свјетског бошњачког конгреса у поводу обиљежавања 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, црногорског владике и владара из 19. вијека
Одбор за људска права, права жртава рата и геноцид СБК-а најоштрије осуђује слављење починалаца и идеолога геноцида, као и негирање геноцида од стране премијера Црне Горе Мила Ђукановића у поводу обиљежавања 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, црногорског владике и владара из 19. вијека.
Наиме, током скупа испред Његошевог маузолеја на Ловћену, Ђукановић је, у заносу романтичарског псеудонационализма, казао да „су Ловћен и Његош синоними црногорске слободе. Његош није био пјесник геноцида, нити инспиратор злочина. Он није позивао у борбу против било којег народа, већ у борбу за слободу“. Данас почаст Његошу одају држава савремених стремљења коју смо обновили мудрошћу, демократски израженом вољом. Његошевски речено: „Проведрило је више Горе Црне“. Ђукановић је изразио увјерење да је европски пут Црне Горе његошевски пут, те „да не сумња да би Његош био поносан на данашњу Црну Гору“.
Оно што је крајње лицемјерно је да се, у саставу одбора за обиљежавање овог догађаја, налазе и појединци са бошњачким именима, који зарад промовисања вјештачки одрживе националне самобитности својих ментора „славе“ џелата свога народа.
Петар II Петровић Његош, за живота познат као владика Раде (по рођењу Раде Томов Петровић), живио од 1813. до 1851. године. Његово главно дјело „Горски вијенац“ описује збивања у Црној Гори с краја 17. вијека.
Новији аутори сматрају да је у питању почетак 18. вијека, те је позната као “истрага потурица”. Ради се о масовним прогонима Бошњака Црне Горе (тзв. “потурица”), потакнутим слабљењем Османског царства у Европи, током Великог бечког рата (1683-1699). Охрабрени војним успесима хришћанских земаља, црногорски православци су, предвођени Његошевим претком владиком Данилом Шчепћевићем, намјеравали да се ослободе од Турака тако што би Бошњаке који су вијековима живјели на тим просторима покрстили или их истријебили. Његош ове злочине представља као нужност ради ослобођења Црне Горе.
Нема сумње да је намјера овог дјела, била и остала, величање злочина који су до тада били почињени над Бошњацима и идеолошка подлога и инспирација за чињење нових, закључно са посљедњим геноцидом у Сребреници.
У „Горском вијенцу“, поред осталих, налазе се и овакве поруке:
„Уједно су овце и курјаци, здружио се Турчин с Црногорцем, оџа риче на равном Цетињу“
„Што ће ђаво у кршћену земљу?“
„Што гојимо змију у њедрима?“
„Каква браћа, ако Бога знате, када газе образ црногорски, када јавно на крст часни пљују!
Него удри докле махат можеш, а не жали ништа на свијету! Све је пошло ђавољијем трагом, заудара земља Мухамедом! “
„Удри за крст, за образ јуначки, ко гођ паше свијетло оружје, ко гођ чује срце у прсима! Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу!“
„Тријебимо губу из торине!“
„Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прави на камен крвави.“
„Но ломите мунар и џамију, па бадњаке српске налагајте и шарајте ускрсова јаја, часне двоје постах да постите; за остало како вам је драго! Не шћесте ли послушат Батрића, кунем ви се вјером Обилића и оружјем, мојијем уздањем, у крв ће нам вјере запливати,- биће боља која не потоне!“
Ово су само неке, као што казасмо, у низу фашистичких порука које се могу наћи у „Горском вијенцу“, аутора којег премијер Црне Горе назива „оцем модерне Црне Горе“ и каже да је „двадесети вијек за Црну Гору био вијек искушења, клонућа и катарзи, али да је она опстајала у неугаслој Његошевој искри слободе..“
Да смо у праву када тврдимо да је „Горски вијенац“ био и остао идеолошка подлога за геноцид над Бошњацима свједоче и ријечи Матије Бећковића, који у књизи, Служба „О мотиву Горског вијенца“ каже:
„Једна од наших истрага почела је истрагом потурица. Њене несагледне дубине и њених последица био је свјеснији Његош него било ко послије њега. И то оне истраге прве и најмање, више него ми, и ње и свих каснијих и већ…“
Стога се Ђукановићеве ријечи једино могу разумјети искључиво контексту чињеница да се за његова мандата десило депортирање бошњачких избјеглица из Црне Горе који су предати у руке ратним злочинцима Младићу и Караџићу, отмица из воза у Штрпцима, убијање бошњачких цивила у Буковици, паљење кућа и локала и протјеривање Бошњака из Пљеваља, Калуђерски лаз. Ништа до сада влада на чијем је челу, преко 20 година, Мило Ђукановић није учинила како би се виновници ових злодјела адекватно казнили.
Посебно је забрињавајуће да овакви ставови црногорских званичника долазе у години када се Бошњаци, посебно они из Плава и Гусиња, сјећају болних догађаја из 1912. и 1913. године, када су злочинци ношени „стиховима и књижевношћу“ из Његошевог Горског вијенца убили на Превији преко 800 Бошњака Албанаца, а њих око 13 хиљада насилнио покрстили.
Одбор за људска права, права жртава рата и геноцид СБК-а позива све релевантне институције које окупљају Бошњаке, али и све људе добре воље, да се одлучно супроставе политици величања фашистичких и геноцидних дјела, политици геноцида у континуитету. Одбор за људска права, права жртава рата и геноцид СБК-а захтјева од примијера Црне Горе, Мила Ђукановића, да се јавно извини свим Бошњацима због нанесеног душевног бола, те да ће се у супротном сматрати да се није одрекао геноцидне политике чија је идеолошка основа похрањена у „Горском вијенцу“, и сходно томе, у будуће, заузимати став према самом Ђукановићу и политици коју он представља, пише у саопштењу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
“Само су свемир и људска глупост бесконачни. А за свемир нисам сигуран”.
(Алберт Ајнштајн)