Milo Đukanović: bilo u Kremlj, bilo u NATO?

Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta strateških studija (bliskog Kremlju), je saopštio da je Moskva odrično odgovorila na zahtev crnogorskog premijera Mila Đukanovića, koji je želeo da bude primljen u Kremlju.

„Odnosi Crne Gore i Rusije se nalaze na veoma niskom nivou, zbog stremljenja Podgorice ka NATO-u“ – saopštio je gospodin Rešetnjikov tokom susreta sa predstavnicima „Demokratkog fronta“. Pozivajući se na ovaj opozicioni blok, srpski mediji su objavili ovu informaciju. Vlada Crne Gore je u četvrtak opovrgla ove tvrdnje, nazvavši ih „čistom izmišljotinom“: Đukanović nije tražio susret sa Putinom, a odnosi između dve države ostaju, kao i do sada dobri i prijateljski.

Ipak, pitanje evroatlantskih ambicija Crne Gore tradicionalno interesuju Rusiju – kao i bilo koje širenje NATO-a.

Pre par godina autor ovih redova je prisustvovao susretu ministara spoljnih dela RF i Crne Gore Sergeja Lavrova i Milana Roćena. Šef ruskog spoljnopolitičkog resora je govorio o tome šta zabrinjava Moskvu – a to je upravo pitanje nove strategije Alijanse i „primena sile u savremenim međunarodnim odnosima“. Gospodin Lavrov kao da je gledao u kuglu: zato što je sve to govorio još pre događaja u Libiji i Siriji.

Milan Roćen je još ubrzo posle „razvoda“ sa Srbijom izjavljivao da za Crnu Goru „mesto Rusije niko ne može da zameni – ni EU ni NATO“. Ali, izbavivši se od neophodnosti da insistira na vojnoj neutralnosti, Podgorica je svih 8 samostalnih godina planirano išla ka pristupanju Alijansi. Kulminacijom se može smatrati izjava crnogorskog MSP, gde se osuđuje upotreba hemijskog oružja od strane Asada. Razume se da je takva izjava išla u prilog vojnoj operaciji, koja se za SAD podrazumevala i protiv koje je i dalje Rusija.

Crnu Goru na svim nivoima nazivaju kandidatom broj 1 za članstvo u NATO. Ponekad čak idu i dalje – kao kada je jedan američki senator izjavio o liderskoj ulozi Podgorice na zapadnom Balkanu. Ipak, u Crnoj Gori, mimo ovih vlasti koje su pro-NATO orijentisane, postoje još i građani. Tatjana Poloskova, šefica fonda „Oka“ primećuje da je stanovništvo Crne Gore najvećim delom protiv stupanja u NATO. No, kako bi se dobile realne cifre, „sada se odlučuje o održavanju ispitivanja javnog mnenja, gde će učestvovati specijalisti mog fonda“ – govori Poloskova:

– Generalno, evroatlantsko stremljenje lidera svih država bivšeg socijalističkog bloka, bivše Jugoslavije, pa i zemalja članica ZND i pribaltičkih republika, u vezi je sa željom da se dobiju dodatna finansijska sredstva. Oni sami odlično shvataju da ovo neće doneti nikakvu realnu korist. Pogledajte, na primer, Letoniju, odakle je praktično otišlo svo radno sposobno stanovništvo, a rukovodstvo opstaje zahvaljujući donacijama iz EU i NATO.

Naravno, postoji i druga tačka gledišta na rusko-crnogorske odnose. Zlatko Vujović iz „Centra za monitoring i istraživanje“ smatra da ne bi trebalo precenjivati ulogu njegove države:

– Lično ja verujem da s obzirom na to da je Crna Gora mala zemlja, koja geostrateški ne može da ima neki presudan uticaj na neka pitanja, NATO integracija ne može uticati negativno na odnose Crne Gore i Rusije. Lično verujem da veći problem u ovom trenutku predstavljaju investicije ruskih kompanija, konkretno investicije u KAP, jedan propali posao koji se desio. Jedina geostrateška prednost Crne Gore jeste što ona ima izlaz na more. A Rusija je geostrateški uvek težila da ima pristup Mediteranu. Međutim, nisam video do sada da je Rusija imala neku inicijativu za otvaranje vojne baze u Crnoj Gori, niti je to realno da Crna Gora tako nešto mogla da prihvati.

Bez pogovora, potencijalno stupanje Crne Gore u Alijansu neće približiti tuđu vojnu infrastrukturu granicama Rusije, kao što bi to bio slučaj sa Gruzijom ili sa Ukrajinom. Ipak, Srbija i Republika Srpska, koje u ovom trenutku ni ne pokušavaju da stupe u NATO, na ovaj način se drže u klještima. Sa svim posledicama koje iz toga slede.