Милкић: Колоне су српска судбина, а против ње се нити може нити сме

Ненад Милкић, писац који пише о незабораву, за ИН4С прича о роману Колона који говори о новијој историји Крајине описаној у причи која прати кретање две наизглед одвојене, али у многим тачкама сличне колоне.

„Колоне су српска судбина, а против ње се нити може нити сме…“

Тако аутор романа почиње другу књигу „Колона“ своје трилогије под називом Погром.

Колона је прича о Крајини. Милкић каже да је одређено, као што пише у староставним књигама, да кроз колоне бивствујемо, опстајемо и напредујемо. Да се у њима рађамо, умиремо у највећим мукама, али и васкрсавамо. Оне су нам и колевка и гроб, па како се ком појединцу заломи.

После Кости, Колона долази као наставак погрома Срба крајем 20. века… И у претходној, као и у овој књизи, упорни сте да и кад се скоро затре породица, остане семе које проклија и обнови огњиште. Значи ли то да увек има наде?

– Наравно да увек има наде. То никада није ни довођено у сумњу. Јер ако и ту наду изгубимо, као што смо много тога кроз историју погубили, шта нам онда остаје? Ако престанемо да верујемо и да се надамо постаћемо само љуштуре недостојне живота, али и предака из чијих клица смо и настали.

Колико је још српских живота потребно да нестане да би се бивши југословенски народи задовољили? 

– Негде сам, у неком филму чини ми се, чуо лепу реченицу. Парафразираћу. „Док је и један једини Србин жив они ће знати да су издали“. Тешко је када ти историја додели да будеш велики међу малима. Још када су при томе ти мали усредсређени да гледајући у тебе не покушавају те достићи, већ те на земљу оборити и уништити. Али Бог никоме, ни човеку ни народу у целини, не даје крст тежи од оног који може понети. Проћиће и сва ова искушења, а српство ће, као што то показују Кости и Колона, опстати и опет порасти из оне једне клице, једног зрна. На нашој генерацији је да то зрно од малих сачувамо.

Зашто је ово тема којом се бавите? Шта Вас је навело да оживљавате страдање Срба у времена када сећања „нису баш пожељна“?

– Управо зато јер нису пожељна. Ко ће о њима причати, ако не ми сами? Ко ће их памтити ако ми нећемо? Ја се много више бојим осуде предака и потомака, него осуде људи у садашњости. Јер, просто је, ово време, овако какво је, проћи ће. Мора проћи. Али срамота ће живети довека.
Најмање што можемо учинити за те људе који су страдали, за наше саплеменике и сабраћу, јесте да причамо, пишемо и преносимо даље. Да се никада не заборави. Ако су их већ наши непријатељи убијали, па не морамо и ми то чинити по други пут негујући заборав.

Како изгледа пут стварања оваквог дела, од почетка до краја и колико је снаге потребно да се сведочи о страдањима? Данас Крајина нажалост не постоји. Свет је дозволио да се угаси још једно српско уточиште. Опет.. Колико је тешко писати о нечему чега више нема?

– Не могу да се сложим са тим да Крајине више нема. Исто као што то не могу рећи ни за друге српске крајеве који због политичких одлука нису данас у саставу Србије. У реду, можда нема Републике или Државе Крајине, али свакако док постоји живо сећање на њу, док постоје предања, књиге, песме, сећања… Крајина ће постојати. Она се само у августу 1995. године на небо узнела и чека дан када ће се поново, као зрак сунца после зиме, на земљу спустити. Тамо где је вековима била и опстајала.

Крајишници живе. Колико су помогли стварање овог сведочанства?

– Свакако да јесу. Без „живих језика“, архива, докумената, слика и сећања, тешко би и настало ово дело. У самом писању Колоне само сам пренео искуства писања претходних својих књига, где сам управо највећи део радње наслонио на непобитна, чврста и утемељена сећања преживелих.

Колико је важно да сећања не избледе?

– Да ли је иједан народ на свету, српски или било који други, има ишта друго вредно сем сећања. Ако престанемо да се сећамо, са чим ћемо онда да живимо. Сећања на праве вредности је оно што нас држи да не полетимо и помислимо да смо бољи него што јесмо, и подсећају нас да имамо чему да се вратимо. Без сећања немамо ни корен ни колевку, а самим тим губимо и себе у сржи.

Трећи део Погрома је страдање на Косову и Метохији?

– Да, у трећем делу радног назива ОГАЊ, који би требао да буде објављен до београдског сајма књига, пратимо даљи пут породице Ковачевић. Након браће Матеја у Сарајеву, и попа Луке у Крајини, кренућемо стопама Јоване Ковачевић која се удајом у једно мало место на Космету, везала и за судбину тамошњих Срба бурних година са краја двадесетог века.

Јесте ли спремни да се ухватите у коштац са тим страдањем и колико Вам времена треба између књига да ране од претходне зацеле?

– Никада не зацеле. Временом сам научио да живим са њима и да у ствари управо у болу коју наносе налазим и најважнији извор који ме тера да не посустанем док причу о српском страдању не испричам до краја. Краја који сам ја замислиио и зацртао, а који, надам се, неће бити и крај писања на ове и сличне теме.

Зашто Срби толико страдају вековима, најчешће најљуће од стране оних којима ништа нажао нису учинили?

– Ми смо Срби па самим тим највише и најемотивније доживљавамо страдања, али свакако нисмо једини. Многи народи су широм света страдали у претходним вековима. Јермени, Јевреји, Курди, Роми, индијанска племена, су тек само неки од примера.
Али ако би се концентрисали само на наш народ онда се можемо вратити и на почетак овог разговора и све свести у једну реченицу – сувише смо велики за мале око нас који немају капацитет да нас достигну па све чине да нас униште.

Ипак, Милкић додаје, да не завршимо на црн начин, чак и у највећем страдању појави се пукотина из које опет никне живот!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: