Миливоју Павловићу награда „Николај Тимченко“
1 min read
Уручењем награде „Николај Тимченко” Миливоје Павловић за књигу „Десет портрета и десет разговора” окончани су овогодишњи „Дани Николаја Тимченка“. Ова награда додељује се за најбоље дело из области науке о књижевности (критика, оглед, историја и теорија литературе), а Павловићу ју је уручио Јован Пејчић, председник Задужбине Николај Тимченко. Жири Задужбине „Николај Тимченко“, који је радио у саставу: Драган Жунић, естетичар и социолог културе – члан, Наталија Лудошки, критичар и историчар књижевности – члан и председник жирија Јован Пејчић, литерарни критичар и историчар једногласно је донео ову одлуку. У образложењу се каже „да је традиција разговора/интервјуа у српској књижевности и новинарству дуга јдва столећа. Почиње са Јоакимом Вујићем и његовим путовањима по Србији из двадесетих година деветнаестога века. Познате су, потом, дискусије Срезњевског са Вуком Караџићем. Чувене су неапољске дебате Љубомира Ненадовића са Његошем. Има и других. Образац књижевнога разговора у чистоме жанровском смислу у српској култури изградио је, међутим, Бранимир Ћосић. Његова књига Десет писаца – десет разговора, објављена 1931. године, стоји, до данас, као непревазиђени узор литерарног интервјуисања у најлепшем, полиморфном, трајном значењу те речи.
Жанр је, разуме се, у међувремену еволуисао, пре свега технички: радио, телевизија, интернет. Али извор, корен, темељи интервјуа ни у чему, нигде и никад се нису изгубили. Само су се тематски и формално, структурно ширили, умножавали суседства, оплемењивали циљеве. У питању је многострука, што значи и вишезначна динамика, која се с временом пренела са саговорничког на интервјуерско поље. Удвојио се, штавише изједначио ауторски статус разговора. Књига Миливоја Павловића Десет портрета и десет разговора демонстрира овај смер, то јест савремено стање, односно жанровске обавезе и перспективе књижевног разговора, и чини то на начин који научно и културно, поетички фасцинира. У дело уводи разграната расправа о појму и смислу, о историји и теорији интервјуа, то јест разговора као самосвојног литерарно-публицистичог жанра. Следи, затим десет дводелних текстуалних целина које, попут каквих књижевних острва, састављају својеврстан архипелаг животних сторија и самоосветљујућих естетичко-интелектуалних сведочења о епохи у којој су Павловићеви саговорници стварали, а на коју су они такође, засебно и заједно, својим делом, идејно, уметнички и друштвено утицали. По среди је друга половина двадесетог века. Саговорници награђеног аутора су: Милош Црњански, Меша Селимовић, Душан Матић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Добрица Ћосић, Родољуб Чолаковић, Данило Киш, Драгиша Витошевић и Мирољуб Тодоровић.
Двојни карактер Павловићевог подухвата, који оличава већ наслов: Десет портрета и десет разговора, чини ово дело посебним, особеним, оригиналним достигнућем међу преко петсто досад штампаних српских књига разговора с великим нашим претходницима и савременицима из сфере културе и уметности. Имамо, наиме, посла са литерарним истраживачем и биографом Миливојем Павловићем – на једној страни, и на другој – с Павловићем интервјуером до детаља упућеним у тајне и загонетке стваралачке радионице највећих представника, класика српске књижевности и културе. О чему је реч? Иако раздвојени и самодовољни, портрет и разговор овде се, у крајњем духовноме исходу сваког појединог текста, потврђују као јединство поверено откривању и расветљавању апсолута изабраних стваралачких личности – њиховога људског, друштвеноисторијског и литерарног постојања и деловања у времену (то су портрети) и самосагледавања поетичких, социопсихолошких, моралних основа њихових сопствених уметничких и мисаоних прегнућа (то су разговори). Ова, и још многе друге особине – од којих ћемо истаћи једну: умеће језички чистог, једноставног и мудрог писања – определиле су жири да овогодишњи добитник Награде „Николај Тимченко” буде управо Миливоје Павловић за књигу Десет портрета и десет разговора.“
Захваљујући на награди, Павловић истиче да, од многих разлога да човек дође у свој завичај, ово је један од најлепших и додао да је у лесковачкој Гимназији, пре више од пола века, све предавало на лесковачком, сем француског језика у који је све уводила Ружица тимченко, Николајева супруга.
„Данас, са овог одстојања могао бих рећи да се у Лесковцу боље говорио француски него српски. По правилан српски морало се ићи у Београд, и даље. Тек касније смо схватили вредност завичајног језичког колорита, на коме се, наравно могу изразири најсложеније мисли, идеје, емоције… Уз Ружицу, тада сам упознао и Николаја Тимченка, који је мојој генерацији, и мени, као лектор недељника „Наша реч”, у језичку норму уводио прве новинарске текстове. Тада он овде није био препознат као темељит критичар и есејиста, јер је тек почео да објављује у најугледнијим часописима широм ондашње Југославије. Али, видело се да носи неку тугу, да трпи неку распетост, двоструку – како се сад зна…“
Павловић се осврнуо и на књигу због које је добио награду.
„Ова књига резултат је амбиције да се разуђени и често замршени свет књижевности објашњава кроз дијалог, кроз разговор с нашим великим, данас школским писцима, у време њихове пуне зрелости и славе. Разговори су вођени у периоду кад је књижевност била важна, кад је литература била битан елемент културног и друштвеног живота. Новине су тада, ако смем да кажем, биле нешто озбиљније, и имале су развијеније и богатије културне рубрике. Те рубрике могле су да поднесу дуже интервјуе с писцима – данас, повластицу да говоре у наставцима имају само политичари и естрадне звезде. За мене као тада младог новинара, била је привилегија што могу повремено да разговарам с великанима књижевне речи и то објављујем у новинама, највише у „Политици” и НИН-у. Некима од ових писаца то су биле последње јавно изговорене речи – на пример, Добрици Ћосићу, с којим сам разговарао неколико месеци пред смрт у сну 2014, или Данилу Кишу, пред одлазак у Париз у добровољно изгнанство, или Скендеру Куленовићу, пре него га је, јануара 1978, убила лажна вест да је добио НИН-ову награду за роман „Понорница”. У појединим случајевима, отворени разговор водио је ка томе да се неке ствари кажу први пут – на пример, мислим на Мешин исказ о Дарки, премијерни изнет у разговору са мном, или на анегдотску повест Добрице Ћосића о Титовом сусрету с Лесковчанима средином педесетих година… Данас, кад су давни догађаји прешли у надлежност историје, учинило ми се целисходним да интегралне верзије тих интервјуа, проширене деловима који су први пут били изостали, што из техничких што из политичких разлога, допуним пресеком књижевног дела и новим документарним детаљима, и укориченим у овај једнотомник, уз све ризике које подразумева пресељење ефемерног новинског штива у медиј књиге.“
