Милена, човјек жена

Пише: Емило Лабудовић

Има у категоризацији и степеновању моралних вриједности и карактера црногорског етоса једна синтагма коју, вјерујем, не познају други народи а која гласи „човјек жена“! Настала у временима када су жене биле стубови породице али им се то мало или нимало признавало, она је била ранга „медаље Обилића“ или било којег другог витешког признања. Њоме се одавало „признање“ посебним женама, женама које су својом моралном харизмом, храброшћу, стаменошћу и мудрошћу завређивале да стану, раме уз раме, у неприкосновени строј „бркатих“ делија, пушконоша, јуришника и паметара, кадрих „стићи и утећи, и на страшном мјесту постојати“! Еманципацијом и јачањем феминистичке свијести, битком за полну равноправност и једнак друштвени статус, ова „посебност“ се изгубила и утопила у просјечност и морално сивило у које као друштво тонемо све дубље.

Кажу да је херојство, оно које биљеже хронике, митови и историја, најчешће ствар тренутка, недефинисане инспирације и налета адреналина. Није дато сваком, истина, али није резервисано нити за одређени друштвени статус нити за степен образовања. Испољавање херојства обично се везује за ратна и остала „вунена времена“, катаклизмичне појаве и процесе, али сам живот је често позорница која свакодневно пружа прилике за самопрегор и подвиге. Ипак, и лаици и стручњаци, од филозофа до пјесника, слажу се у ставу да је највеће, а уједно и најтеже, херојство бити ЧОВЈЕК, свакодневно и до краја живота. Свједочити своју људскост, своју одважност и спремност да се штите највиши морални стандарди и интегритет, грађански, људски и професионални, свуда и на сваком мјесту.

У времену када су многи у Црној Гори баш тај интегритет жртвовали пуком прагматизму, хедонизму, вишој љествици у друштвеној хијерархији, проговорил је ОНА. Милена. Проговорила људски, високоморално, високопрофесионално, храбро. И рекла истину о стању у којем се налазимо, о средствима којима располажемо, о медицинскимма достигнући која су нам до руке. Доктор (нека ми не замјери на родној несензитивности) Милена Поповић – Самарџић је само рекла истину, а у вријеме њеног свеколиког дефицита, у друштву у којем су лаж, лоповлук, „сналажење“ и остали марифетлуци стекли неспорно право грађанства то је, изгледа, равно – подвигу. И док је говорила, отресито, стручно, убједљиво, у сасвим други план је остајала чињеница да је жена. Пред нама је све вријеме био ЧОВЈЕК достојан оне максиме Горкога. Милена је у том тренутку била, а очигледно је то сваког дана и на сваком мјесту, ЧОВЈЕК ЖЕНА. Великим словима написано.

Није срамота немати. Немају многи, а ни онима који имају у овој ситуацији не помаже им много. Није срамота и не моћи. Не могу много ни много моћнији. Корона је свеколики свијет уједначила у немоћи. Срамота је лагати. Срамота је обмањивати и самообмањивати се. Истина је једини ефикасан лијек за све, па и за корону. А доктор Милена Поповић – Самарџић је показала како је говорити истину једноставна ствар. Треба само мало храбрости и самопоштовања.

Прочитајте ЈОШ:

Рађање народне телевизије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: