Милатовић вратио Скупштини Закон о АНБ-у
Са прес конференције, Фото: Канцеларија за односе с јавношћу Предсједника Црне Горе
Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић вратио је на поновно одлучивање Закон о Агенцији за националну безбједност, који је донијела Скупштина Црне Горе 28. сазива на Другој сједници Првог редовног (прољећњег) засиједања у 2026. години, дана 6. марта 2026. године.
Милатовићево образложење упућено Скупштини достављамо интегрално:
„Као Предсједник Црне Горе, у потпуности подржавам унапрјеђење нормативног оквира у сектору безбједности, као и реформске активности које спроводи актуелно руководство Агенције за националну безбједност. У том смислу, поздрављам усвајање оних законских рјешења која ће допринијети унапрјеђењу рада те институције.„Као Предсједник Црне Горе, у потпуности подржавам унапрјеђење нормативног оквира у сектору безбједности, као и реформске активности које спроводи актуелно руководство Агенције за националну безбједност. У том смислу, поздрављам усвајање оних законских рјешења која ће допринијети унапрјеђењу рада те институције.Природа односа које овај Закон уређује, као и оправдано појачан сензибилитет јавности, обавезују нас на посебан степен опреза и одговорности. Негативне праксе из прошлости, које су резултирале бројним кривичним поступцима против некадашњих челника Агенције, управо у вези надлежности Агенције, служе као трајна опомена да законска овлашћења морају бити прецизно одређена, а независни надзор строг и ефикасан.Имајући у виду наведено, а руководећи се принципом потпуне усклађености са европским стандардима, сматрам да је неопходно да укажем на спорне одредбе усвојеног закона. На њих су, с правом, упозорили Европска комисија као и невладине организације које се баве овом облашћу (МАНС, Институт алтернатива, ХРА и други).
1. Неусклађеност са правном тековином ЕУ
Одредбе усвојеног закона нису уподобљене са ЕУ Општом уредбом о заштити података (ГДПР) и ЕУ Директивом о спровођењу закона (ЛЕД), што је званично констатовано од стране Европске комисије. Иако ЕК оставља могућност накнадног усклађивања до затварања преговора, са аспекта интереса црногорских грађана и заштите њихових основних права, од круцијалне је важности да се законски оквир у овој осјетљивој области одмах хармонизује са највишим европским стандардима, а не да се тај процес одлаже без навођења јасних разлога због којих се то чини.
2. Неусклађеност са Уставом Црне Горе и међународним стандардима у дијелу права на приватностКључно спорно рјешење Закона огледа се у томе што се укида претходно судско одобрење за примјену мјера тајног надзора које укључују праћење, осматрање и електронску претрагу на јавном мјесту уз коришћење техничких средстава за документовање. Ријеч је о мјери која омогућава тајно и систематско биљежење кретања, контаката, понашања и навика појединца. Иако се ове мјере спроводе у јавном простору, њихова природа и домет показују да могу омогућити дубок и систематичан увид у приватни живот појединца, а све без претходног одобрења суда.Такво рјешење мора се посматрати у свјетлу уставних и међународних гаранција права на приватност.
Члан 40 Устава Црне Горе прописује да је „зајамчено право на поштовање приватног и породичног живота“. Ово уставно јемство обавезује законодавца да мјере које могу озбиљно задирати у приватну сферу грађана уређује рестриктивно и уз одговарајуће заштитне механизме, што овдје није случај.Заштита приватности потврђена је и у међународним инструментима заштите људских права, који су обавезујући за Црну Гору. Члан 12 Универзалне декларације о људским правима прописује да нико не смије бити изложен произвољном мијешању у свој приватни живот, породицу, дом или преписку.
Исто начело садржано је и у члану 17 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који забрањује незаконито или произвољно мијешање у приватни живот и гарантује право на законску заштиту од таквог мијешања.На европском нивоу, члан 8 Европске конвенције о људским правима јемчи право на поштовање приватног и породичног живота, дома и преписке, уз правило да се јавна власт може мијешати у остваривање тог права само ако је такво мијешање прописано законом и неопходно у демократском друштву ради заштите легитимних циљева, укључујући националну безбједност и јавну сигурност.Из ових уставних и међународних стандарда произилази да није довољно да закон само предвиди могућност тајног надзора. Када мјера омогућава систематско прикупљање података о кретању, контактима и понашању лица, закон мора истовремено обезбиједити и дјелотворне механизме заштите од произвољности и злоупотребе. Укидањем претходног судског одобрења слаби се управо тај заштитни механизам, јер одлука о задирању у приватност остаје искључиво у рукама органа извршне власти који мјеру предлаже и спроводи, без претходне контроле независног органа судске гране власти.
3. Неуважавање пресуда Европског суда за људска права о границама приватности у јавном простору
Мјере тајног надзора су по својој природи такве да нужно задиру у право на приватност. Управо зато међународни стандарди не полазе од тога да је њихова примјена у сваком случају забрањена, већ од тога да између интереса државе да штити безбједност и права појединца на приватност мора постојати јасан баланс. Тај баланс се обезбјеђује заштитним механизмима, а један од најважнијих међу њима јесте независан надзор над примјеном таквих мјера.Да би тај заштитни механизам уопште имао смисла, најприје мора бити јасно да се предметна мјера уопште подводи под право на приватност. Управо то потврђује пракса Европског суда за људска права. Суд је јасно показао да чињеница да се одређене радње, попут праћења и осматрања, предузимају на јавном мјесту не значи да се оне налазе изван заштите члана 8 Европске конвенције.У предмету Узун против Њемачке, Европски суд за људска права утврдио је да и ГПС праћење представља мијешање у приватни живот, иако се одвија у јавном простору. Суд је притом нагласио да су визуелни и аудио надзор још осјетљивији, јер могу открити више података о понашању особе.Из пресуда Европског суда произилази јасан закључак: овакве мјере нијесу саме по себи недопуштене, али управо зато што задиру у право на приватност морају бити праћене дјелотворним заштитним механизмима. У конкретном случају, проблем није у томе што закон предвиђа могућност њихове примјене, већ у томе што за њихову примјену уклања један од кључних заштитних механизама — претходни судски надзор. Тиме се нарушава равнотежа између легитимног интереса државе који се тиче бриге о националној безбједности с једне стране и заштите права на приватност грађана с друге стране, што није у складу са стандардима Европског суда за људска права.
4. Уклањање судског надзора без ваљаног разлога
Додатно забрињава то што за укидање претходног судског одобрења није дат увјерљив ни логичан разлог. Раније законско рјешење већ је омогућавало хитно поступање у случајевима када пријети наступање посљедица, тако што је директор Агенције могао одмах наложити примјену мјере, уз обавезу да се захтјев за одобрење без одлагања достави суду, који је морао одлучити у року од 48 часова. Ако одобрење не би било дато, мјера се морала обуставити, а прикупљени материјал уништити. Само постојање таквог модела показује да је било могуће истовремено обезбиједити оперативну ефикасност и независну контролу. Због тога се потпуно уклањање суда из поступка не може оправдати практичним разлозима, већ представља слабљење постојеће заштите Уставом загарантованог права на приватност. Посебно је важно и то што предметна мјера може трајати до двије године, док закон не прописује довољно јасно шта се дешава са прикупљеним подацима након престанка мјере, што додатно појачава потребу за претходним судским надзором.
5. Потреба за додатним преиспитивањем других спорних рјешења
Поред наведених разлога, важно је указати и на то да закон није припреман и усвајан уз довољно инклузиван приступ и правну извјесност, иако уређује посебно осјетљива питања која се односе на приватност, рад Агенције, располагање јавним средствима и положај запослених. На потребу додатног преиспитивања указала је и специјална извјеститељка Уједињених нација за право на приватност, која је изразила забринутост због појединих рјешења и изостанка адекватних заштитних гаранција. Сличне примједбе долазиле су и из домаће стручне и заинтересоване јавности, не само у односу на мјере тајног надзора, већ и у односу на питања јавних набавки, као и заснивања и престанка радног односа. Враћањем овог закона на поновно одлучивање, омогућавам предлагачу закона да отклони наведене нормативне недостатке и Скупштини Црне Горе предложи закон који ће бити у пуној сагласности са Уставом и европским стандардима.Сходно наведеном, сматрам да је потребно да се Скупштина Црне Горе поновно одреди према предметном Закону.“
Dakle, zemlja apsurda … Dio parlamentrane većine koja je bila zrtva mjera tajnog nadzora usvaja jedan ovakav zakon … čitam i ne vjerujem!!!