Милатовић: Оно што највише цијенимо код ЕУ је систем вриједности који његује

Ауторски текст актуелног предсједника Црне Горе Јакова Милатовића за Еуроњуз преносимо у цјелости:

Охрабрујуће је што се један од седам кључних приоритета нове Европске комисије експлицитно фокусира на проширење, креирајући визију не само веће, већ и снажније Европе на глобалној сцени.

Из перспективе земаља кандидата, охрабрени смо новом енергијом и замахом у Бриселу и широм ЕУ. Овај замах пробудио је истинску жељу за новим државама чланицама, што сматрам инспиративним. Када сам изабран за предсједника Црне Горе, поставио сам амбициозан, али достижан циљ: да Црна Гора, као предводница међу земљама кандидатима, постане 28. чланица ЕУ до 2028.

Црна Гора је већ чланица НАТО-а, у посљедњих десет година потпуно је усклађена са заједничком вањском и безбједносном политиком ЕУ, користи еуро као валуту (иако једностраном одлуком) и, ово волим да нагласим, има снажан цивилни сектор и слободне, независне медије. Наравно, постоје изазови и политичка превирања, као у сваком другом демократском плуралистичком друштву, али све је то дио процеса демократизације, а не посљедица било каквог неуспјеха.

Реформе у Црној Гори снажно су вођене обећањем чланства у ЕУ и легитимитетом који политичке партије црпе из тог циља. У ствари, већина, ако не и све политичке партије у Црној Гори, јавно су посвећене европским интеграцијама. Иако се може поставити питање искрености тих опредјељења и да ли су она само декларативна или суштинска, чињеница да више од 80% грађана подржава чланство у ЕУ јасно показује зашто је процес приступања кључни извор политичког легитимитета у црногорској политици.

Читајте још:

БРЕГЗИТ: Одлазак из ЕУ као побједа суверенитета

Међутим, трансформативна моћ ЕУ интеграција није јединствена за Црну Гору – сличне ефекте видјели смо у другим земљама, попут Хрватске (нашег јединог сусједа који је већ члан ЕУ), Словеније, с којом смо некада дијелили заједничку историју, као и многих других земаља Централне и Источне Европе. Током своје каријере економисте у ЕБРД-у, имао сам прилику да из прве руке посматрам трансформативни утицај ЕУ на ове земље – моћ какву ниједан други спољни фактор не може надмашити.

Ако разматрамо како може изгледати процес проширења, постоје четири главна сценарија, сваки са дугорочним посљедицама и за ЕУ и за земље кандидате:

Сценарио 1. Земља кандидат не успијева да искористи процес ЕУ приступања за демократски или институционални напредак, због чега ЕУ не дозвољава њено чланство. Резултат је двоструки губитак – ЕУ остаје с непотпуним демократијама на својим границама, док земља кандидат пропушта предности чланства, отварајући простор за снаге које раде на де-демократизацији друштва. Подразумијева се да је овај сценарио добродошао од стране противника ЕУ, који би тада могли у потпуности остварити свој утицај.

Сценарио 2. Земља кандидат продуктивно користи процес приступања – гради институције и унапређује демократске стандарде – али ЕУ ипак не прихвата њено чланство. Историја показује да овај сценарио често води ка назадовању и поништавању демократских достигнућа. И у овом случају, обје стране дугорочно губе. Ипак, неке земље могу бити способније да наставе позитивним путем и изграде стабилну демократију засновану на владавини права. Нажалост, историја нас учи супротном.

Сценарио 3. Земља кандидат не показује довољан демократски прогрес, али је ЕУ ипак прима у чланство из геополитичких разлога. Неки заговарају овај приступ, без обзира на стање реформи. Иако се на први поглед може чинити да он задовољава и тежњу ЕУ за проширењем и амбиције земаља кандидата, посебно у погледу већих извора финансирања за развој, у стварности, овакав модел није одржив. Дугорочно гледано, и ЕУ и држава кандидат трпе посљедице, јер се основне вриједности попут владавине права и ефикасног управљања стављају у други план. Штавише, овај сценарио би могао користити и противницима ЕУ, пружајући им прилику да повећају свој утицај унутар Уније.

Сценарио 4. Обје стране испуњавају свој дио обавеза. Земља кандидат користи процес приступања како би остварила стварни демократски напредак и изградила снажне институције, док истовремено деполитизује јавну управу, омогућава слободно медијско окружење и фокусира се на одрживи економски развој, након чега бива примљена у ЕУ. Ово је идеалан исход – онај који обезбјеђује заједнички раст, отпорност и стабилност. Вјерујем да сви треба да тежимо управо овом сценарију јер је он визија Црне Горе какву желимо.

Морамо у овом тренутку искористити процес приступања ЕУ, као снажан покретач, да спроведемо реформе и оснажимо демократију, како бисмо се придружили Унији као потпуно припремљена и посвећена чланица.
Из тог разлога, проширење не смије бити само питање финансијске користи, јер постоји безброј начина за привлачење инвестиција на глобалном нивоу уз мање услова. Оно што највише цијенимо код ЕУ јесте систем вриједности који она његује. Наш циљ је изградња друштва заснованог на владавини права, добром управљању и једнаким шансама за све грађане. То су вриједности које чланство у ЕУ чине циљем вриједним остварења.

Читајте још:

Да ли ће опстати НАТО и ЕУ и зашто не!?

Као предсједник Црне Горе, посвећен сам вођењу своје земље кроз ову кључну фазу европског пута. Вјерујем да и ЕУ и земље кандидати морају заједнички радити на остваривању сценарија у коме обије стране побјеђују – сценарија који не само да јача Унију, већ и осигурава да кандидати постану одговорни и демократски чланови европске породице.

Дубоко сам увјерен да би чланство Црне Горе у ЕУ било политичка прекретница која превазилази националне оквире – то би био доказ да је процес проширења и даље жив, да реформе доносе резултате и да нова политичка култура доноси промјене. Тиме бисмо постали успјешна прича и инспирација за све остале земље кандидате, али само ако сви будемо искрено посвећени реформском процесу који је пред нама.

Прочитајте ЈОШ:

Шта нас чека на Западу: Борба за дјечија права параван за легализацију педофилије?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: