Милан Кашанин: Најобразованији Србин свога доба (9)
1 min read
Портрет Милана Кашанина
Фељтон је настао на основу књиге Предрага Савића „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“.
У историји српског издаваштва међуратног периода мало је личности које су оставиле тако дубок и вишеслојан траг као Милан Кашанин — историчар уметности, књижевни критичар, преводилац, уредник и музеолог, човек кога с пуним разлогом савремена историографија сврстава међу најобразованије Србе XX века. Његово деловање у оквиру београдске „Народне просвете“ представљало је један од кључних ослонаца у изградњи високих уредничких и естетских стандарда ове издавачке империје.
У оквиру „Народне просвете“ Кашанин није био споредни сарадник већ фигура широког захвата — јавља се као аутор, уредник, приређивач и преводилац. Под његовим непосредним уредничким надзором излазила су дела која су чинила окосницу културног канона Краљевине Југославије. У књизи „Сабрана дела“ И. С. Тургењева, књига V, изричито стоји: — за штампу приредио Милан Кашанин, „Народна просвета“, Београд. Истовремено, у оквиру едиције „Изабрана дела“ Ф. М. Достојевског, у књизи XXIV „Село Степанчиково и његови житељи“, јасно је назначено: — с руског превео Милан Кашанин. Ова чињеница показује ширину његовог рада — од уредничког обликовања до непосредног преводилачког подухвата.
Посебно значајно место у његовом опусу има студија — „Личност Велка Петровића“ (предговор / студија у оквиру „Библиотеке савремених југословенских писаца“). У том тексту Кашанин је дао један од најпрецизнијих књижевно-историјских портрета у српској критици између два рата. Он пише да се Велков дар јавља „у два вида — у поезији и у прози“, истичући његов „разноврсни и богати дар; у стиху и у прози“. Посебно наглашава звучност и топлину песниковог гласа, као и његову унутрашњу самосвојност. Даље закључује: „Невезан за књижевне струје у својој првој младости, он је у зрелом добу остао независан и видан на хоризонту, као успаљен и чврст мост између обала. Та самосвојност и особеност, тај прав пут и понос, могу се сачувати само јаке личности.“ Овим речима Кашанин је Велку Петровићу обезбедио трајно место у српском књижевном канону. У истој студији додаје и знамениту оцену: „Стварање код Велка Петровића је спонтано и изворно. Оно ниче код њега из чула, из наврелих осећања и немирних мисли, а не из лектире и амбиције.“
Милан Кашанин рођен је 21. фебруара 1895. године у Белом Манастиру, у сиромашној породици железничара. Мајка Ана Кашанин и отац Никола Поповић никада нису били венчани, па су он и брат Радивоје носили мајчино презиме. Рано остаје без мајке, а о њему се стара тетка Латинка, која му усађује рад, дисциплину и осећај достојанства. Гимназију завршава у Новом Саду 1914. године, потом као државни стипендиста одлази у Париз на Сорбону, где студира историју уметности и књижевност и дипломира 1923. године. Докторира на Београдском универзитету, чиме заокружује један од најимпресивнијих образовних путева своје генерације.
Сагледан у целини, Кашанинов рад у „Народној просвети“ није био технички задатак већ стваралачка мисија: — уређивао Тургењева — преводио Достојевског — писао критичке студије о Велку Петровићу — обликовао структуру библиотека — бринуо о стилу, језику и композиционој дисциплини издања. Његова уредничка рука видљива је у читавом низу свезака које су поставиле стандард српског издаваштва између два рата.
Поред издавачког рада, Кашанин се профилисао и као један од најзначајнијих српских музеолога. Његов рад у Музеју кнеза Павла представљао је врхунац југословенске музеологије пред рат. Под његовим руководством музеј је прерастао у институцију европског ранга.
Рат му је нанео тешке ударце — кућа му је изгорела, а са њом и део рукописне заоставштине. После пензионисања остаје без положаја, али не и без дела. Био је позван да учествује у оснивању Галерије фресака, чиме је поново потврђен његов ауторитет.
Милан Кашанин умро је 21. новембра 1981. године у Београду. Тек после његове смрти културна јавност почиње у пуној мери да враћа дуг овом великом научнику и уреднику: постављена је спомен-плоча на његовој кући у Хиландарској улици, део Палмотићеве улице добио је његово име, а његове књиге и студије о уметности и књижевности поново су почеле да се читају и цитирају. Данас се све јасније види да је Милан Кашанин био један од најобразованијих Срба свога доба, један од ретких који су спојили Сорбону и српску баштину, Европу и традицију, језик и уметност, критику и стваралаштво. Све што је написао, превео, уредио и објавио у „Народној просвети“ — свака књига, сваки предговор, сваки превод и сваки избор дела — представља живи траг човека који је знао да је култура највиши позив.
У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ: први пут се отвара архивска прича о издавачкој стратегији „Народне просвете“, о тиражима, маркетиншким потезима Анатолија Ивановића и о томе како је створена најмоћнија књижарско-издавачка мрежа међуратног Београда.
(Наставиће се)
JA POZNAJE NASEK NAJBOLJEG MATEMATICARA SVIH VREMENA RADIVOJA KASANINA, KOJI JE KAO MLADI SRBIN BIO SRPSKI PITOMAC NA SORBONI. ZNAM DA VI TO NEZNATE JER STE JANJICARI( SRPSKI TURCI). CEKAJMO DOLAZAK PAPE U SRBIJI I TO LAVA 14-OG