• Поглед

Микоња Кнежевић: Мали диктатор и Велики механизам

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Ђукановић се показао не само као превејани политичар, већ и као историчар, правник, статистичар, историчар идеја, па чак и као – теолог. Не зна се гдје је имао више успјеха

Микоња Кнежевић

У свјетоназору старих Грка једна од кључних идеја свакако је била идеја судбине. Називали су је они разним именима: anagke, tyche или moira, а дозначавали су јој различита значења. Некада је она представљала неумитну силу која долази споља и у потпуности одлучује о човјековом животу; некада је напросто поистовјећивана са вољом богова; некада је довођена у везу за демоном којег човјек, како нам говори Лахеса, сам бира, или нам је пак додијељен по рођењу; а некада је – као код Хераклита – она поистовећивана са човјековим карактером. У последњем виду, судбина није више означавала безличну силу са којом се „ни богови не боре“, већ се прије односила на човјеков психолошки склоп. Несавитљивост карактера, оличена у одговарајућим поступцима, или пак нека човјекова страст која је њиме потпуно загосподарила – као, рецимо, властољубље, завист или неповјерење – покрећу ланац догађаја који се не може контролисати, а који оном ко тај и такав карактер – или пак ту и такву страст – посједује, никако не иде наруку. Штавише, води га у директну пропаст.

Исту ову идеју – само мало другачије и сада у политичком контексту – Јан Кот је назвао „великим механизмом“. Како он функционише? Историја је циклично понављање, у којем успон на власт започиње (макар привидно) праведном борбом против тираније, а завршава се – новом катастрофом. Другим ријечима, нови владар, након што се побунио против кршења закона и срушио у крв огрезлог тиранина, понавља исте грешке свог претходника и почиње чинити иста злодјела против којих је устао прије него је дошао на власт. Погружен у свој свијет и упркос упозорењима „суђаја“, он настоји елиминисати све своје непријатеље, праве и фиктивне, не могавши више сагледати да губи сваку везу са реалношћу и да га чека иста коб као и његовог претходника – и то у лику новог (макар привидно) праведног осветника. Тај осветник, нови борац против тирјанства, некада долази из редова недокученог непријатеља, а некада – из најближег тираниновог окружења.

Посљедњих мјесеци – кад смо већ код дијахронијских тема – присуствујемо епским, безмало библијским догађајима. Десетине хиљада људи, потпуно спонтано и без солидне – ако уопште икакве – организације, окупљају се на улицама готово свих градова Црне Горе. Разлог је спорни закон о слободи вјероисповијести, у којем поред осталог стоји да су „вјерски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918, а за које не постоје докази о праву својине – државна својина“. Како је прије доношења овог закона начелни договор направљен са припадницима свих других вјерских заједница, испало је да је овај закон заправо закон против Српске православне цркве. Прецизније, против Срба у Црној Гори; још прецизније – против традиционалне Црне Горе. Члан 63 у којем се предвиђа „повраћај“ имовине држави заснован је на тези да су храмови изграђени прије 1918. настали „заједничким улагањем грађана“, при чему се прећуткује неспорна чињеница а) да су неки од тих храмова грађени као задужбине, дакле, личним средствима тамо неких Срба, а не „заједничким улагањем грађана“, б) да територија Црне Горе у данашњим границама постоји тек од 1945. године, те да у том, као и у многом другом погледу, постоји дисконтинуитет предтитоистичке са титоистичком, то јест данашњом Црном Гором, и в) да у грађане који су „заједнички улагали“ у изградњу храмова спадају и преци нас који се том закону противимо. Још важније, прећуткује се чињеница да држава нема и не може имати монопол на опредјељење и „заједничко улагање“ својих одавно преминулих грађана, од којих је добар дио живио и „заједнички улагао“ изван граница данашње Црне Горе. Но, како у „новој Црној Гори“ (историјске) чињенице не значе ништа, не чуди ни ово полагање права на „мртве душе“; коначно, управо је у тој „новој Црној Гори“ ректор државног универзитета прекопао гроб свог ђеда. Његов спорни епитаф, на коме су, по покојниковој жељи, поменути (његови) „српски идеали“, болно је узнемиравао његовог (не)наследника, па је морао бити замијењен прикладнијим садржајем. Воља мртвих предака, дакле, није ствар која завређује поштовање.

Како год да било, протеклих мјесеци судионици смо мирних и достојанствених протеста, који протичу без халабуке, помпе и кафанске галаме (премда се понегдје и даље чују гусле). Људи, након службе у цркви, шетају градским улицама, дођу до трга, искажу своје неслагање и мирно се разиђу. Коначно смо дошли до оног што је један мудар човјек назвао „пасивним отпором“, а у оквиру којег су чак и политички дјелатници маргинализовани (што им тешко пада) и осујећени у свом лову на гласове (што им још теже пада). Домаћи политичари, истина, присуствују литијама, али немају никаквог удјела у „организацији“; они пак из Србије, који су такође жељели пожњети свесрпску подршку, дискретно су удаљени. И тако мора остати: ови протести су искључиво уперени против отимања имовине једине православне и једине Цркве у Црној Гори. И они се не смију исполитизовати, утолико прије што су њихови учесници крајње вјерски толерантни: они се, наиме, не противе оснивању нових цркава, називале се оне „црногорским“ или како год друго; још се мање противе томе да те нове цркве стичу своју имовину, макар им – као што је то био случај са НВО „Црногорска православна црква“ – једина канонска подршка и легитимација долазила, као што је лани и дошла, од другова из СУБНОР-а.

Свако непочинство, да би било општеприхваћено, мора имати своју рационализацију. Када је она теоријски и изначално слабашна, мора је, такву каква јесте, изложити неко ко полаже наде на аргумент ауторитета (или макар на аргумент батине). Тако је предсједник Црне Горе, Мило Ђукановић, у посљедњих неколико мјесеци дао више интервјуа и изјава, не би ли легитимисао спорни закон који је сам иницирао. Морао је предсједник тако учестало да реагује, јер му је, као човјеку који ће све учинити да (политички) опстане – рецимо, да (симболички) убије свог политичког оца (Слободана Милошевића), да фактички елиминише свог шефа и саборца (Момира Булатовића), да уклони свог идеолога (Светозара Маровића), да изда земљу која му је омогућила независност (Русију), да изда вољу сопственог народа (приликом признања Косова и Метохије и уласка Црне Горе у НАТО) – постало сасвим јасно да су кола увелико кренула низбрдо. У тим интервјуима и изјавама показао се он не само као превејани политичар, већ се опробао и као историчар, правник, статистичар, историчар идеја, па чак и као – теолог. Не зна се гдје је имао више успјеха. Као историчар, констатовао је да је „Црногорску цркву“ основао Иван Црнојевић 1484. године; као правник, утврдио је да је Дукља била „међународно призната држава“, а Михаило Војислављевић „шеф државе“; као теолог, мошти Светог Василија назвао је „костима“, за Светог Петра Цетињског рекао да га зовемо „свети Петар“ зато што је тако „краће“, а не зато што је свети, док је за принцип на којем се заснива „Црногорска православна црква“ узео начело „етнофилетизма“. Као врстан „статистичар“ констатовао је да од првог пописа из 1948. број Срба у Црној Гори перманентно расте, а као историчар идеја указао је да се „нова Црна Гора“ – у погледу овог назива заиста се са њим треба сложити – не смије структурисати као „теократска средњовјековна (српска) држава“ те да мора избјећи „ваневропска беспућа“.

Узалудан посао би било оповргавати овај својеврсни „манифест“ необразованог човјека. Јер, не би њему ништа значило да чује како је „етнофилетизам“ – дакле, начело на којем жели засновати своју цркву – јерес која је осуђена у 19. вијеку, будући препозната као идеологија која даје примат нацији и, отуда, завршава у шовинизму. Једнако не би имало смисла неуког човјека подсјећати да у средњем вијеку терминологија „међународног признања“ и „шефа државе“ није постојала, а да „теократска држава“ у српским земљама у средњем вијеку никада није постојала. Још би мање имало смисла учити га да династија Петровића није дјеловала у средњем вијеку, те да први попис у Црној Гори није био 1948, већ 1909, када се 95% њених становника изјаснило као Срби, као и да је на попису из 2011. Срба за 4% било мање у односу на онај из 2001 (толико о прогресивном расту Срба). Ништа од тога њему не би ништа значило: идеологизован, затворени ум имун је на чињенице и узалудно му је говорити да се не може у исто вријеме заговарати теза да „нова Црна Гора“ не смије функционисати као „средњовјековна држава“, а онда се позивати на канон прописан 451. године – дакле, у истом том средњем вијеку од којег „Новоцрногорац“ жели побјећи. „Што је криво не да се исправити и недостаци се не могу побројати“, каже Проповједник. Отуда, слабашна је нада да ће наш предсједник стећи нека знања под старе дане: али то свакако у овој причи није од пресудног значаја.

Оно што је од свега важније јесте нешто друго: наиме, имплицитно сугерисан расплет догађаја, који је оличен не толико у предсједниковој изјави да су Срби „опоганили (!) и храмове и дворане и тргове“, колико у његовом изричном довођењу у везу будуће судбине Срба у Црној Гори са судбином Срба у Хрватској и на Косову. Прецизније, предсједник је, цинично симулирајући добронамјерност, рекао да је СПЦ на исти начин бранила Србе у Хрватској и на Косову, па су, они, ето, завршили тако како су завршили, а што би у наставку значило да такав сценарио треба избјећи у Црној Гори. А он је, како излази, неминован, уколико Срби – и не само Срби – безусловно не прихвате свемогућу воља нашег Новоцрногорца.

Свакоме је јасно: ово је најава прогона. Из Хрватске је операцијом Олуја и Бљесак протјерано 250 хиљада Срба, а неколико хиљада њих побијено; на Косову је више стотина хиљада Срба протјерано, на хиљаде убијено, а некима од њих су наживо вађени органи. Да ли такав прогон најављује и предсједник Ђукановић? У његовом случају ништа не треба искључивати. Но, прогон може имати своје различите видове: од овог радикалног, који је – ипак – мање изгледан, па до оног нешто мање принудног – када, рецимо, не можете наћи посао у својој земљи упркос референцама – па све до оног потмулог, који се огледа у перманентном дифамирању припадника једног народа до тачке пуцања. Какав, дакле, прогон предсједник спрема грађанима своје државе? Да ли он вјерује у судбинско предодређење Срба да буду прогоњени, или пак само најављује репресивне мјере у циљу сопственог одржања на власти – од мање је важности, будући да је исход и у једном и у другом случају исти. Тек његова отворена пријетња, изречена у синоћ најгледанијој емисији у Црној Гори, мора се схватити озбиљно као смрт: штавише, озбиљно као прогон.

Но, овдје је подједнако важно и нешто друго: предсједниково обраћање члановима сопствене партије и уопште националним Црногорцима, који – као вјерници и слободни људи – присуствују литијама. Предсједник је манихејски поставио ствар: ако сте против мене – рушите Црну Гору, ако сте са мном – чувате је. И додао да ће, уколико се национални Црногорци и симпатизери његове партије – као вјерници и слободни људи – ипак одлуче да присуствују литијама, та њихова одлука бити и „формализована“. Другим ријечима, рекао је да ће и они, због своје хришћанске вјере, бити препознати као државни непријатељи, а онда изгубити своје привилегије, а можда – ко зна? – и грађанска права.

Ово експлицитно цртање мете на челима стотинама хиљада како Срба, тако и националних Црногораца који вјерују у Бога и не мрзе Србе, не свједочи само о узнемирености предсједника Ђукановића, лако сагледљивој у његовој несигурности, замуцкивању, неувјерљивости и другим „изливима“. Оно свједочи и о његовом – премда још увијек магловитом, али ипак – сазнању да га је „велики механизам“ већ ухватио за рукав и да га полако увлачи у себе. Како вријеме – и литије – буду одмицали, његово подозрење према Србима, а још више неповјерење и завист према својим партијским друговима, чланству и симпатизерима вјероватно ће све више расти. Уз појачане мјере репресије, наговијештене контраокупљањима – можда сличним онима која је знао уприличити његов политички отац крајем деведесетих – све ће више расти параноја и страх да ће и њега, усљед нарушавања закона божанских и људских, неко политички уклонити, и то не само из разлога опортунизма, већ можда и из разлога личних увјерења. Свакоме је јасно да се иза изанђалих поштапалица о великосрпском национализму, европејству и мултиетничности Црне Горе као „лидера“ у европским интеграцијама, а које су свакоме више досадиле, крије један увелико превазиђен политичар, један политички рептил који додуше јесте изнио идеју црногорске независности, али који није у стању да помири подијељену државу и њеним грађанима испуни давно дато обећање: да ће живјети боље. Отуда ће, у право вријеме, неко из његовог окружења, неки витални осветник (или осветница), покушати ускочити на његово мјесто, а он – крутог карактера и кратке памети – покушати силом да се разрачуна и са њим и са сопственим народом у цјелини. Тада ствари никоме неће ићи у прилог: зато је боље рјешавати их док није доцкан.

А ствари се, барем онако како ја то видим, ријешити могу само тако што ће сада већ времешни предсједник пристати на дијалог и на компромис. Компромис не са било ким, већ са својим народом, са народом и Црквом своје државе – и то повлачењем накарадног закона и доношењем бољег. Једино тако ће све стране изаћи неокрњене, а он, ослободивши се баласта беспризорне бахатости и анимозитета према сопственом народу, себи створити прилику да политички преживи. Јер, јасно је да је предсједник стављен пред избор: или да, под притиском „пасивног отпора“ литија, лошег економског стања, корупције, коверата, станова и чињенице да је већ 30 година на власти, буде смијењен; или пак да се нагоди са својим грађанима, који мирно шетају и моле се у свим градовима заједничке нам државе. Човјек мора знати своја ограничења и домете, мора знати када га ситуација надилази. До сада је Ђукановић толико пута изневјерио своје ставове, када је то било опортуно и „прагматично“ – ваљало би му да макар у тој својој недосљедности буде досљедан и тако политички опстане. Задржи ли, међутим, свој крути, неоснован и крајње непрагматичан став, можда ће га баш неко из редова његових (не)вјерних партијских сљедбеника (или сљедбеница) опоменути на ријечи које свом оцу изговара мудри Хемон: „Ко ти коноп једру на лађи/притегнув чврсто, ни зере не попушта,/тај с изврнутом даље плови палубом“. Али, тада ће већ увелико бити касно.

А што се пак свенародних литија тиче, њиховим учесницима не преостаје ништа друго доли да наставе да мирно протестују: без насиља, халабуке и кафанске галаме (макар ту понегдје и биле неке гусле). И да послушају савјет државног „интелектуалца“, који се одавно потписује као доктор наука, а доктор још увијек није, већ је, како би рекао Данило Киш, „измећар власти“: савјет по којем су, како је рекао, литије „добре за циркулацију“. На здравље ваља мислити на вријеме – отуда, литије треба потрају, како би потрајало свенародно здравље. Њих не би смјело ништа омести, па чак ни најављено од стране власти повлачење полиције, чији је задатак да те литије обезбјеђује. Јер, назад се нема куд: ово је питање духовног и сваког другог опстанка. И то не само Срба, него и оних националних Црногораца којих је у литијама много, а којима су начела вјере и слободе свакако преча од приватних начела партијског или било којег другог шефа.

Што се литије дуже буду кретале, то ће мали диктатор јасније увиђати да га „велики механизам“ све више увлачи у себе и да се са судбином ни богови не боре. Отуда би му било кудикамо боље да учеснике литија схвати као антички хор, који га – мирно и мудро – упозорава да сагледа стварност и да напросто уважи сопствени народ. Јер, овдје се не ради о „уцјени државе“ од стране тог народа, већ о признању чињенице да државу чини њен народ, те да се – ако се већ не поштује воља својих мртвих предака – мора поштовати воља својих живих савременика. И о простом наравоученију да онај који мисли да може владати мимо народа, једино што може очекивати јесте то да му се ускоро – догоди народ.

(Стање ствари)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: