Mika Antić: Romansa
Mika Antić; foto: luftika.rs
Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.
Nikad sa zvezda nije veći pad
nego na beton sa kafanskog stola.
U očima sam gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.
I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.
Peroni katkad plaču kišom. Sat i
koferi. Svako nekud žuri noćas.
Iscepam kartu. Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.
I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukčiji, zacelo.
Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.
