Мијењајмо се!

Ипак, јавност је насјела ДПС се из ропца проблема, нерјешиве економске и финансијске ситуације, у коју смо гурнути њиховом охолом и небрижном политиком мигољи, представом о новој, ниоткуд изњедреној снази?! А шта се заправо догодило?

Побиједили су на изборима у три, нажалост, запуштене и неразвијене општине! Побиједили су не ријешивши ни један проблем у поменутим варошима, ни један проблем на нивоу државе. Након три побједе, Ђукановићева аргументација у парламенту није побједничка, него насилничка! Какве су то, онда, побједе?! Одговор је дао премијер сам. То су врло скупе пучке представе изведене у срединама у којима се, захваљујући Ђукановићевој политици, врло јефтино живи. Представе које су имале нешто ширу намјену од локалне, скечеви са националном фреквенцијом.

Можда ће наивни и помислити како се ДПС вратио у седло, како поново суверено господари малом и привредно разореном Црном Гором, али тај утисак неће заиста спасити ни наивне ни паметне. Промјене у овом друштву су неопходне, а заокрет у државно-економској сфери неминован, без обзира на побједу пропалих политика на локалним нивоима. Остварена већина у Мојковцу није посљедица обновљене снаге ДПС-а нарасле кроз нови импулс развоја, него епилог разореног бића паланке која годишње губи ненадокнадиве стотине и стотине радно способних грађана добијајући таман толико социјално зависних. И престоници и двијема сјеверним општинама одавно пријети депопулација у тој мјери да би, у техничком смислу, Петњичајни могли организовати локалне изборе и у иностранству, с поуздањем да ће остварити одзив и до 50%, а цетињске или мојковачке сваки сљедећи пут можемо одржати у Подгорици, односно, Будви.

Представа и игра малих бројева створиле су утисак да ће ДПС већ сјутра самостално освојити власт?! Зашто бисмо се бунили и противили тој помисли када би то значило просперитет? Зашто бих ја желио да будем власт ако би постојећа, коригована и најмањом критиком, грабила у будућност? Коме би сметале здраве побједе супериорних програма и идеја? Нека, дакле, побиједи ДПС и другдје, ако је остао ико кога нису побиједили за минуле двије и по деценије. Очигледно је, дакле, да су наивни повјеровали, а није их мало, како „империја узвраћа ударац“, како је преко ноћи нарасла политичка потенција пољуљане моћи, али наивне представе нас неће спасити.

Ђукановић, међутим, није наиван. Политички рацио му одавно говори да ни двотрећинска подршка у Андријевици и минут-два на Пинку не могу спасити КАП или изградити ауто-пут. А без системских промјена, без повезивања сјевера и југа, без запошљавања Цетиња, његове локалне побједе нису никакви успјеси више личе на божију правду. Да није политичке и елементарне људске коректности, одговорности за оне непоткупљиво храбре и бескомпромисне у Црној Гори, било би најпоштеније пустити Ђукановића да без избора влада општинама које су декласиране погубном државном политиком. Од макар шест или седам градића на сјеверу и сјеверо-западу, неолиберална политика и промискуитетно политичко преживљавање по сваку цијену, направили су старачке домове на отвореном и област без перспективе живљења. Једина адекватна „казна Ђукановићевој раскалашној политици, под условом да можемо измјестити праведнике, била би да доживотно влада простором који је осудио на тихо умирање. У поређењу са тим, доживотна робија у сређенијој земљи могла би дјеловати и стимулативно.

Дан након избора у три општине поново је загосподарила суморна безперспектива. Колико су нас узнемириле те бесмислене побједе, толико су нам и помогле. Ако Подгоричани, Барани или Пјевљаци буду жељели брзину развоја и реализацију обећања виђену кроз програмски синопсис ДПС-а за Мојковац, нека на прољеће пожуре утабаним стазама политичке корупције и будућност ће их сачекати! Побједе које личе на поразе нису нам стране, али могу бити и љековите. Далеко смо још од енглеског политичког и грађанског духа са средине минулог вијека, који је Черчилу истовремено признао велику ратну побједу и донио велики изборни пораз, али ни дјелићем свијести не сумњам да ћемо и ми успјети, да ћемо убрзо промијенити своје животе.

Мијењаће се и опозиција аналитичка посластица за неинвентивне и непроницљиве. Мијењаће се као и до сада, као замјена за нагомилани генетски и грађански кукавичлук да промијенимо власт. Пристало се на на највулгамијуу тезу власти да је од њих гора само опозиција, иако се у опозицији промијенило много, а у власти нико! Ко није успио да домисли ни једну тезу из филозофије политике или пак паланке, убијеђен је да је опозиција, а не он, крива за све. Узалуд после сваких избора нестане по једна или двије опозиционе партије, узалуд се по правилу појави макар толико нових, узалуд једног или више лидера замијени нови опозициони лидер, узалуд се помире опозиционе крајности, супростављене опозиционе партије и идеологије, узалуд. У грађански незрелом друштву лакше је продати лаж него поштено приватизовати државни киоск. Као да је постала утјешна награда наскакивати на опозицију кад се власт већ не да пендрецима. У сваком случају, сигурније је. И наравно, по правилу, они који су искористили своје грађанско право да буду политички анемични или се из „разочарења“ придружили Ђукановићу, макар на локалном нивоу, покрећу преко ноћи револуцију смијенити опозицију како би оздравила држава?! Тако се спроводи бизарна политичка аналитика у којој опозиција треба да побиједи власт без обзира на то како грађани користе своје бирачко право?! Неопходно је, дакле, да поднесе рачун ДФ који није учествовао на изборима у Петњици, а нико не смије да пита зашто људи гласају свим срцем за лошу власт?! Нико не смије рећи да међу љекарима има корумпираних, јер већ сјутра може требати интервенција на жучној кеси, па слично томе не смијемо замјерати ни грађанима који скандирају политици разорених живота. Не! Дужни смо да не прихватамо изговоре за корупцију, био корумпиран један политичар, један доктор, један медиј или једна локална заједница од 100, 200 или триста људи.

Ипак, мијењаћемо се. Мијењаће се опозиција, увиђајући непромјењивост власти. Мијењаћемо своје навике, саставе, играче, тактике. Мијењаћемо и потребу људи да буду неодговорни, да потцјењују свој глас и заједничку будућност. Мијењаћемо све изузев жеље да будемо темељно другачији од ове власти. Промијенимо ли и то све, слутње на наш рачун ће се обистинити. Пред нама је животни и политички изазов, обавеза да ни у поразу не будемо нечовјечни и страшни, какав је, рецимо, премијер након троструке побједе.

Обавеза нам је да прихватимо кривицу и када је нема, незаслужену казну и прекор пријатеља. Обавеза је и да разазнајемо добронамјерност у шуми злурадог. Са нама су сви који нису против себе.

Горан Даниловић

Колумна је објављена у дневном листу ,,Вијести“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: