Мијатовић за BBC: Стварање регионалне лиге није реална опција

Некадашњи ас Партизана и Реала Пеђа Мијатовић говорио је за BBC News о најљепшем и најгорем тренутку у каријери, Партизану, Роналду и Зидану.

Са краљевским клубом је као играч постао првак Европе, а добио је прилику да га води и као спортски директор.

Током богате каријере, Предраг Мијатовић је претурио свашта преко главе, а поред знања на терену, остао је познат и као човјек чије су изјаве и понашање често одскакали од укалупљеног мишљења о фудбалерима.

Мијатовић каже да је током спортске каријере имао срећу да му се оствари највећи дио снова.

„Поштујем све велике клубове у Европи, али сан сваког када почне да се бави фудбалом је да обуче дрес Реала једног дана.  Ко каже да није тако, вјероватно баш и не говори истину. Реал је највећи клуб који носи и огроман притисак, то играчи морају да схвате чим дођу„, каже некадашњи репрезентативац Југославије.

Док је играо за Реал, био је сјајан у тандему са Давором Шукером. Пријатељство црногорског и хрватског фудбалера преживјело је и ратне године, кад су многи односи „пуцали“.

„Није ми било тешко да сачувам односе, јер сам са људима из цијеле бивше Југославије играо, дружио се и освајао трофеје. Нисмо дозволили да нас те ситуације удаље. Уосталом, нису спортисти ти који су све закували. Друго, стварно нисам имао потребу да на тај начин доказујем патриотизам, нити да будем примитивац којем ће политика да намеће начин размишљања„, навео је Мијатовић.

„Једноставно, није могао неко трећи са стране да дође и каже сад не треба са њим да се дружиш зато што је Хрват“, додао је он.

А 20 година касније, чини се да политика опет налази пут до фудбалских терена. Тако је због утакмице Црна Гора – Косово у Подгорици селектор домаћих Љубиша Тумбаковић, рођени Београђанин, поднио оставку, а двојица играча Црвене звезде одбила су да играју.

Црногорски медији тврде- због притиска из Београда.

„Нисам разговарао са главним актерима те ситуације, али видим да су медији пуни те приче сваки дан. Знам колико и ви, али ускоро ћу разговарати и са Савићевићем и са Тумбаковићем. Волио бих да чујем обије стране прије него што донесем суд„, објашњава Мијатовић.

Квалитет фудбала у обије земље свакако није нешто чиме би и Србија и Црна Гора могле да се похвале.

„Знатно је слабији него онда када смо ми играли фудбал прије 20 и кусур година“.

Мијатовић каже да прати и шта се дешава у Партизану, клубу у којем се доказао и одакле је отишао у Шпанију.

„Освојили су куп, али примат је преузела Црвена звезда послије година Партизанове доминације“.

А кад год се помене криза у Партизану, што није риједак случај претходних година, једно од имена које навијачи призивају као спасиоца је управо Мијатовић.

„Жао ми је када не иде клубу. Тешка је економска ситуација и није лако радити у тим условима“, каже он.

У овом тренутку је могућност да се ангажује у београдском клубу за Мијатовића компликована и неизводљива.

„Спреман сам да помогнем савјетима. Предсједник мора да ради сваког дана, и по 20 сати дневно прве године. Мора да доноси тешке и непопуларне одлуке како би се ствари довеле у ред“, истиче он, уз одређену ограду.

„Никад не реци никад“.

Мијатовић је за Реал Мадрид играо од 1996. до 1999. године, а у шпанску пријестоницу стигао је из Валенсије.

„Не постоји клуб који на бољи начин може да вас лансира у фудбалску орбиту од Реала. Али зато када не иде, онда је права катастрофа“.

Тврди да је упознао обије стране славног мадридског клуба и нема дилему која је љепша.

„Као фудбалеру, једина обавеза ти је да размишљаш како да играш што боље. Као директор сам видио и другу страну. И могу да кажем, много је љепше и лакше кад си играч“.

А међу истинске легенде Реала сврстао га је гол Јувентусу 1998. којим је краљевском клубу донио титулу првака Европе послије 32 године чекања.

„Доживио сам много лијепих тренутака у играчкој каријери, али то је највећи. Моменат који је био веома значајан за историју Реала“.

Помало иронично, само мјесец и по дана касније, Мијатовић је доживио и најгори тренутак у каријери.

Звук лопте којом погађа пречку из пенала против Холандије на Свјетском првенству и даље повремено зуји у ушима.

„Тешко је било сварити га, али, ‘ајде, сад је већ прошло више од 20 година… Схватиш да мораш да идеш даље. Милијарду пута сам гледао снимак. Сјећам се тог првог момента када сам схватио да лопта није ушла… Одвратан осјећај“.

У октобру се навршава и 20 година од утакмице са Хрватском на Максимиру, у којој је Југославија одиграла 2:2 и пласирала се на Европско првенство.

То је уједно и последњи континентални шампионат на који су се репрезентација, што Југославије, СЦГ, Србије или Црне Горе пласирале.

Те октобарске вечери 1999. године у Максимирској шуми, Мијатовић је дао први гол за „плаве“, а онда је Зоран Мирковић добио црвени картон када је ухватио Роберта Јарнија за међуножје.

„Огромна је била тензија. Прва мисао била ми је – жао ми Мирковића, много нам је значио. Али, и то се дешава. Онда сам рекао – морамо да издржимо до краја. Како је меч одмицао, био сам све сигурнији да ћемо успјети“.

Упркос тензијама, на терену се велики број играча оба тима међусобно познавао од раније.

Добар дио њих био је из генерације „Чилеанаца“, које је 1987. у дресу Југославије постала омладински првак свијета.

Та титула била је једна од најпозитивнијих ствари у историји југословенског фудбала, тврди Мијатовић.

„Имали смо среће да смо били формирани у јакој југословенској лиги, па смо се и послије Чилеа још неколико година задржали у земљи“, наводи он.

Управо су хрватски играчи те генерације водили репрезентацију самосталне државе до трећег мјеста на Мундијалу 1998.

„Данас клинци прерано одлазе у иностранство и то је велики проблем. Не стигну да се формирају ни као играчи, ни као личности“.

Мијатовић додаје и да се ти клинци једноставно „погубе“ пред обавезама и оним што их чека у фудбалском свијету одраслих.

„Нисам особа која жали за стварима из прошлости, али да смо остали заједно, везали би три, четири велика такмичења и уз велику дозу среће, вјероватно би освојили неку титулу. По индивидуалном квалитету смо били у врху, али на великим такмичењима морају да се поклопе и неке друге ствари“, додаје Мијатовић.

„Често је радио наш балкански менталитет и принцип – лако ћемо. Дешавало се да нас скупо кошта та ноншаланција“.

За разлику од осталих фудбалских репрезентација са простора бивше Југославије, Хрватска има континуитет добрих резултата. У чему је тајна?

„Имају играче у највећим свјетским клубовима. Такви фудбалери знају да одиграју када је густо“.

Баш због тога Мијатовић није био превише изненађен када је Хрватска прошле године стигла до финала Мундијала.

„Индивидуални квалитет је ту. Друга је ствар што је мало ко заиста вјеровао да они могу до финала. Драго ми је због успјеха Хрватске. Када је требало направити искорак, успјели су“.

Иако би стварање регионалне лиге подигло квалитет фудбала, Мијатовић каже да у овом тренутку то није реална опција.

„Фудбал је другачији од осталих спортова, није лако контролисати људе на стадионима као у халама. Треба размишљати у том правцу, али не вјерујем да ће доћи до тога у блиској будућности“.

Послије три године играња у краљевском клубу, Мијатовић је отишао у италијанску Фиорентину.

„У животу некада донесете праву, а некада погрешну одлуку. Имао сам ситуацију са тренером Тошаком послије које сам ријешио да идем. А могао сам без проблема да останем још неколико година“, истиче он.

Одлазак у Италију није био погодак.

„Тешко је када дуго играте у Шпанији, па се онда преселите у лигу као што је италијанска. Није то функционисало баш најбоље“.

Као највећи успјех на месту спортског директора Реала, Мијатовић је навео прелазак Кристијана Роналда из Манчестер Јунајтеда.

„Роналдо је представљен 2009. у јуну, али цио посао смо завршили још у децембру 2008. Кад се присјетим, скоро годину дана смо радили на том трансферу који је био један од највећих у историји фудбала“.

Мијатовић додаје и да је Роналдо у потпуности оправдао цијену од 94 милиона евра, што је 2009. био свјетски рекорд.

„Испунио је очекивања, и то што је он урадио, не вјерујем да ће неко успјети да понови у дресу Реала“.

Много ријечи хвале Мијатовић има и за тренера Реала Зинедина Зидана који је три пута заредом са клупе водио краљевски клуб до трофеја у Лиги шампиона.

„У првој мандату је био сјајан, направио је феноменалан успјех. Зна како да мотивише играче. Овај други мандат је много компликованији, јер је дошло до смјене генерација“.

Ипак, као најбољег тренера данашњице некадашњи репрезентативац Југославије види Жозеа Муриња.

„Не кажем то зато што смо пријатељи. Када сједнете да разговарате, видите колико је његово фудбалско знање. Истовремено, и он је живи доказ колико је тешко освојити Лигу шампиона“.

Многи бивши фудбалери и по завршетку каријера наставе да играју фудбал рекреативно, али не и Мијатовић.

„Осим када УЕФА пред финале Лиге шампиона организује меч ветерана. А и тада могу да одрадим пет минута. Наиграо сам се фудбала за цио живот“.

Каже да оно мало слободног времена покушава да проведе са породицом и пријатељима. Дјеца су порасла, а родитељски занат испекао је, како каже, одавно па данас лако „прати“ три ћерке и сина.

„Прави сам ћалац, постао сам прави стручњак на том пољу, морам да се похвалим. Завршио сам са њима разне школе, факултете, мастере, докторате и све што иде уз то“.

Прочитајте још:

НБА драфт: Сакраменто добио још једног Србина

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: