Mihalek: Najljepšu definiciju Jerusalima dao je Sveti Sava, velika je veza između Srbije i Svete zemlje

Dušan Mihalek, jedan od 1500 državljana Srbije koji žive i rade u Izraelu, čovjek je sa bogatom životnom biografijom.
U Beogradu je diplomirao i magistrirao muzikologiju na FMU, kod čuvenih profesora Nikole Hercigonje i Stane Đurić Klajn. Od 1972. je bio glavni i odgovorni urednik Redakcije muzičkog programa Radio Novog Sada, sve do 1991. kada odlazi sa porodicom u novu domovinu Izrael, gde i danas živi. Učestvovao je u osnivanju odjeljenja za scenske umetnosti i muziku Matice srpske i za njenu 160. godišnjicu 1986. godine, komponovao je himnu na stihove Raše Popova.

Naš sagovornik je bio direktor Izraelskog muzičkog centra do 2005. godine, takođe radi kao turistički vodič za ljude sa naših prostora koji idu u hodočašće u Svetu Goru.
U razgovoru za IN4S govori o nedavnim ratnim dešavanjema između Izraela i Palestine, kao i o odnosu i vezi srpskog naroda i kulture i Izraela.

Živite u Ber Ševi 30 godina, jedan ste od 1500 državljana Srbije koji žive u Izraelu. Nedavno je okončan još jedan sukob između Izraelske vojske i Palestinaca. Gdje ste Vi u svemu tome i koliko je teško ostati „neutralan“ u tim sukobima?

– Neutralan nisam, a trudim se da budem objektivan. Uvek sam na strani vrednih, naprednih, mudrih, spretnih, požrtvovanih, koji od ove jezive pustinje stvaraju oazu. Protiv sam onih koji sto godina nisu zakopali ašov u zemlju (skrivajući svoju lenjost i nesposobnost lažima i izmišljotinama o ugroženosti). Mnogi moji turisti i hodočasnici uživali su u divnim restoranima Vitlejema i Galilejskog jezera, koje drže arapi hrišćani. Oni su prognani iz svojih država (Irak, Sirija, Liban) i našli novu domovinu u Izraelu, gde je sloboda veroispovesti neprikosnovena.
Banditi iz Gaze, koji su u celom svetu proglašeni terorističkom organizacijom, posle svake ovakve akcije gube šanse za svoj prosperitet. Da su na strani mudrosti, obrazovanja, nauke, saradnje sa naprednim svetom – danas bi i oni verovatno cvetali. Ovako, propuštajući šansu za šansom, srozavaju se na nivo bedne šerijatske zajednice (a to im je izgleda i cilj). Heroji su za mene oni koji stanu ispred svoje žene i dece da bi ih branili, a ne oni koji se skrivaju iza svoje žene i dece, da bi branili sebe.

S obzirom da su se sukobi okončali, da pričamo o nekim lijepim temama kao o životu i putovanju Rastka Nemanjića Svetog Save u Svetu Zemlju. To se smatra izuzetno značajnim događajima njegovog života. Koliko je danas Sveti Sava prisutan u Svetoj zemlji.

– Živeo sam u otadžbini, u Novom Sadu, 42 godine. Učio i studirao 18 godina. O svetosavskom hodočašću gotovo da ništa nismo učili. Došavši u Svetu Zemlju, hodajući stopama Avrama, Isusa i Muhameda, proučavajući istoriju ovog podneblja (ovde sam diplomirao i Turistički fakultet), zaprepastio sam se koliko su bile silne veze između moje otadžbine i ove nove domovine. Od naučnih tekstova bilo je svega nekoliko (posebno ističem Vidu Nedomački). Počeo sam to da proučavam i objavljujem. Veoma mi je drago što je moj najopsežniji tekst objavljen upravo kod vas, u Nikšiću, u časopisu Golija. Zainteresovali su se i drugi naučnici i entuzijasti. Upravo zahvaljujući njima, naučnicima i entuzijastima (pre nego crkvi i državi), danas u Jerusalimu postoji Centar Svetog Save i rabina Jehude Alkalaja. Drago mi je što sam, koliko sam mogao, doprineo tome.

Vi živite u Izraelu 3 decenije i zbog prirode svog posla vodič ste hodočasnicima iz naših krajeva, tokom njihovog boravka u Jerusalimu. Možete li nam ispričati neke od susreta hodočasnika sa Svetom zemljom. Koliko to znači jednom vjerniku na njegovom životnom putu?

Evo jedne moje beleške pisane 25. aprila 2010:
Akr (Akra, Ako) jedina je luka u Svetoj zemlji u koju se 1229. iskrcao Rastko Nemanjić Sveti Sava. Izašavši iz jedrenjaka, ugledao je iz luke pred sobom crkvu Svetog Đorđa i odmah je otkupio od Đenovljana. On je znao ono što Đenovljani nisu: da je ta crkva nekad pripadala Svetom Savi Osvećenom, njegovom velikom imenjaku i predhodniku, zbog čijeg je tipika i došao u Svetu Zemlju, da ga prenese u svoju crkvu u osnivanju, Srpsku pravoslavnu crkvu.
U ovoj crkvi u Akru Sveti Sava se poslednji put pomolio i 1235, prilikom drugog odlaska iz Svete Zemlje. Podelio je milostinju siromasima koji su ga po dobru pamtili, i krenuo ka Srbiji, u koju nije stigao, upokojivši se na putu, u Trnovu.
Sam Bog mi je dao da tokom jugoslovenskih ratova novu domovinu nađem upravo u Svetoj Zemlji, u Izraelu, pa mogu relativno lako i često da hodočastim svetosavskim stopama. Godinama sam bezuspešno tražio tu crkvu Svetog Đorđa, skrivenu u lavirintu gradskih mediteranskih ulica u kojima živi arapsko muslimansko stanovništvo koje pojma nema o pravoslavnim crkvama. Kada sam je, konačno, našao – uvek je bila zaključana, zabravljena, sa rešetkama na prozorima i vratima, a arapski susedi nisu znali kazati ni kod koga se ključ nalazi.

Godine 2010, na Svetoga Savu, 27. januara, stigli smo moja supruga i ja u Ako, sa prijateljima Nenom i Tasom iz Beograda. Ovoga puta zapazio sam jedna odškrinuta vrata na zidinama iza crke. Ušao sam unutra i shvatio da je to manastir, a stepeništem se upravo spuštao jedan mladi grčki monah. Objasnio sam mu da smo iz Srbije (na šta nas je on izljubio), da je danas dan Svetog Save čija je ovo nekad crkva bila, da se ovde Sveti Sava poslednji put pomolio pre ravno 775 godina. Rekao nam je da je on iguman i da ide da pita jednog starog monaha, pa će da nam otvori crkvu. Uskoro se vratio razdragan, sa ključevima crkve, objasanivši nam da je i stari monah potvrdio da je čuo kako je to nekada bila srpska crkva. Sa suzama u očima ušli smo na dan Svetoga Save, 775 godina posle njega, u njegovu crkvu, u kojoj nije bilo nikakvog njegovog obeležja. Nena se, međutim, setila da na privesku oko vrata ima lik Svetog Save. Skinula ga je i dala igumanu Filoteju, a on ga je poljubio i odmah odneo u oltar.
Mesec dana nakon toga, posetio sam Nenu i Tasu u njihovom beogradskom domu, na Vračaru. Tamo me je dočekalo veliko iznenađenje. Oni su u međuvremenu dali majstoru ikonopisa Dušanu Rakincu, iz ikonopisne radionice Petra Bilića, da napiše prekrasnu ikonu Svetog Save, i zamolili me da je odnesem u crkvu u Ako.
Cele te noći nisam spavao. Uhvatila me je neka bojazan, nedoumica. Ko sam ja – razmišljao sam – da unesem tu ikonu na to sveto mesto… To, valjda, treba da uradi patrijarh, ili predsednik Srbije… Treba, valjda, organizovati neku ceremoniju… Međutim, Nena i Tasa su me molili da ne preduzimam ništa, nego da jednostavno predam igumanu Filoteju, da se Sveti Sava vrati u svoju crkvu. Oni su skromni ljudi, nisu nikakvi „tajkuni“, niti novopečeni bogataši, oni su božji vernici koji rade svoj posao knjigovođe i veterinara. Nisu dali čak ni da im se ime upiše na poleđini ikone. Nisu dali čak ni da im imena pominjem (i ovo su nadimci)…
Te neprospavane noći na Vračaru mnogo sam naučio! Shvatio sam da za bogougodna dela nisu potrebni patrijarsi, niti predsednici, ni crkva, ni država. Bogougodna dela čine obični, mali ljudi! Na običnim, malim ljudima, svet i svetinja počiva. To sam naučio od Nene i Tase.
Danas sam sa svojim prijateljima iz Pančeva, koji su u Svetu Zemlju stigli da se mole za pokoj duši svoje preminule ćerkice, odneo ikonu, i sa igumanom Filotejem uneli smo je u crkvu, pevajući himnu Svetom Savi.
Uskliknusmo, s ljubavlju, svetitelju Savi!

Sveta i svetosavska mjesta obilazite svakodnevno, šta je za Vas tu najposebnije.

– Kao turistički vodič, hodočastim i sa hrišćanima, i sa muslimanima, i sa Jevrejima, sa vernicima i sa ateistima. Trudim se ne samo da im ispričam i pokažem, nego da ih podstaknem da ta sveta mesta, kojima hodaju, dodirnu i pomiluju rukom, da udahnu vazduh Svete Zemlje, da pomirišu npr. miro, da liznu, da piju vodu sa svetih izvora, da jedu npr. ribu Sv. Petra, da se potope u svetu vodu reke Jordan. Vrlo mi je bilo zanimljivo pre dvedesetak godina, kada su Rusi počeli masovno da se vraćaju duhovnosti i dolaze u Svetu Zemlju. Kada bih im tako sve objasnio, kada bi i fizički i duhovno sve to osetili, onako obrazovani kako su obrazovani tokom više decenija diktature, govorii su mi: -„Pa, Dušane, nama su govorili da su to priče, a sada vidimo da je to zaista bilo“!

Kako biste opisali Jerusalim za sve one koji nijesu imali priliku da borave u njemu?

– Reč Jerusalim sastoji se iz dve reči. „Jer“ znači Grad, a „salim, šalom“ – Mir. Grad Mira. Ali ono „-im“ na kraju, je dodatak za parne reči (kao kad mi kažemo makaze, naočari, vrata). Kako dva, kad mi vidimo jedan Jerusalim? Da, mi vidimo jedan, ali postoji i drugi, Sveti Grad Jerusalim na nebesima. A kako je rekao naš Sveti Sava Rastko Nemanjić, „naša pravoslavna crkva je između njih“. To je jedna od najlepših definicija Jerusalima – baš iz usta Svetog Save koji je ovde bio dva puta.

Dragana B. Mijušković