Mihailo Đurić: Najglasniji su oni koji nemaju šta da kažu i koji ni u šta ne veruju

Govor studentima, održan 6. juna 1968. na Pravnom fakultetu u Beogradu

Vrenje i komešanje koje vas je od juče zahvatilo shvatam i prihvatam kao nešto najprirodnije i najnormalnije. Čudno je da je studentski protest izbio na površinu tek sada, da do njega nije došlo ranije, mada je izvesno da je vrenje i komešanje odavno uzelo maha među studentskom omladinom, samo što je ono do sada bilo pritajeno i prigušeno, ili se bar nije ispoljavalo na tako dramatičan način kao u ovom času. Jer, kod koga bi najpre trebalo očekivati nemir, nezadovoljstvo i nemirenje s vladajućim poretkom stvari nego kod mladih, kod onih koji svemu prilaze čista srca, koji su tek na putu da zakorače u život?

Lako je uvideti da ima dosta razloga za nemir, nespokojstvo i nezadovoljstvo. Svet u kojem živimo daleko je od toga da bude onakav kakav bismo hteli da bude, i gotovo nimalo ne liči na svet kakav bismo mogli da prigrlimo kao svoj. To što se stvara svugde oko nas, taj moćni društveni aparat koji sve lomi i obuhvata, ta učmala i licemerna društvena sredina koja nas tišti i pritiska, sve to daleko zaostaje za Marksovom humanističkom vizijom ljudske zajednice, ako uopšte ima ma kakve veze s njom. Ovo uprkos tome što se zvanični predstavnici socijalističkog društva, i to kako kod nas tako i u drugim zemljama širom sveta, tako rado pozivaju na Marksovo ime.

Imate puno pravo što ne želite da se mirite s postojećim stanjem stvari, što odbacujete jedan način mišljenja i govora koji se kod nas uvrežio i što nastojite da menjate ustaljenu praksu u mnogim oblastima društvenog života. Nema nikakve sumnje da je naše društvo puno svakojakih protivrečnosti, da je u našem društvu mnogo šta iskrivljeno i izvitopereno. Ali, jedno je uviđanje činjenica, a nešto sasvim drugo poricanje činjenica rečju i delom. Dug je put koji tu treba preći. Za ono prvo su sposobni mnogi, dok ovo poslednje mogu samo najsrčaniji. Ohrabrujući je znak da studentska omladina prednjači u zahtevima da se brže i smelije ide napred.

Vaše ustajanje protiv vladajućeg poretka stvari razbija samopouzdanje i samozadovoljstvo odavno poraženih, ali još uticajnih snaga našeg društva. Naročito je dobro to što ste od samog početka jasno pokazali da umete da mislite na druge bar isto toliko koliko i na sebe, što ste podigli svoj glas protiv nejednakosti i neslobode na širem društvenom planu, što nastojite da uspostavite
dodir s drugim delovima našeg društva, pogotovo s radnicima i neposrednim proizvođačima uopšte. To samo potvrđuje vašu političku snagu i zrelost.

U našem društvu nema jasnih frontova, niti postoje čvrsta merila pomoću kojih se može razgraničiti istinito od lažnog, već je sve izmešano i isprepleteno. Svi se kriju iza krupnih reči i svi se pozivaju na veliki ideal oslobođenja čoveka. Štaviše, zamagljen je horizont prema kojem svi upravljamo pogled, obezvređen je umni razgovor i obesmišljeno delovanje u širim društvenim razmerama.

Najglasniji su oni koji nemaju šta da kažu i koji ni u šta ne veruju; nesposobni odlučuju o sudbinama sposobnih, dok krivci pozivaju svoje žrtve na odgovornost.

Izvesno je da svet ne mora biti tako rđav kakav jeste, da može biti i lepši i bolji. Na vama je da predočite moguće alternative, da otkrijete realne mogućnosti u sadašnjem društveno-istorijskom trenutku. Samo, čuvajte se od preteranog oduševljenja.

Može se mnogo učiniti za stvar čovekovog oslobođenja, može se znatno ublažiti pritisak onih koji nameću lažnu slobodu da bi od nje imali korist za sebe. Ali, sveopšte zadovoljenje i ispunjenje života, to jest potpuno pomirenje čoveka s čovekom i čoveka s prirodom, nije moguće, koliko god bilo tačno da se tome možda možemo znatno približiti u času koji je pred nama*.

* * *

Ima jedna Helderlinova reč koju ovde treba pomenuti, reč velikog nemačkog pesnika. Po toj reči, pesnici imaju možda jedno oko previše. To znači da se oni razlikuju od običnih, prosečnih ljudi po tome što zalaze iza postojećih, vidljivih oblika stvari, što govore i delaju po jednom višem smisaonom nalogu, što pronose istinu kroz javnost ljudske svakidašnjice.

Treba otvoreno reći da politički faktori u ovoj zemlji imaju jedno oko manje. Ako ne baš svi politički faktori odreda, onda bar većina njih. Ljudi koji se kod nas bave politikom ne poznaju svet u kojem žive, ne razumeju kretanje koje je zahvatilo studentsku omladinu, ne vide stvarnost studentskog pokreta.

I ne samo da politički faktori ove zemlje imaju jedno oko manje. Oni bi hteli da i nas osakate, da nas prisile da jednim okom manje gledamo u budućnost koja nadolazi. Kao da bi po svaku cenu hteli da održe vladajući poredak stvari, da nam nametnu ropstvo večne jučerašnjice.

Treba voditi računa o onome što je mogućno, treba imati na umu realne istorijske mogućnosti, treba znati šta dâti istorijski trenutak pruža i omogućuje. Ali, ono što je moguće nije tako lako nadohvat ruke, niti samo od sebe prerasta u stvarnost.

Niko ne treba da se zavarava time da može postići ono što je moguće ukoliko ne teži za onim što je nemoguće.

Izvor: 5. vanredni broj lista „Student“

Pročitajte još:

Mihailo Đurić: Kamen razdora