Ми, Simplices
1 min readНовинару је постала специјализација да га зло интригира више од добра.
А требало би да је обратно.
Да ли новинар слиједи народну жеђ за ћакулом, за small talk-ом, за сензацијом, па је задовољава стално, чиме себи диже гледаност / читаност кад и цијену на све опакијем тржишту?
Да.
А требало би да је обратно.
Нацију треба градити и стално подучавати, јер се, Богу хвала, нација обнавља, па ваља и да буде везивана за нешто усправно, као млада лоза. Дјеца заиста вјерују да добро на крају побјеђује (није ли једино тако логично?), а омладина да су сва срања гарнитуре на власти поправљиве природе… Но сви у очају видимо да глобално зло узраста, и да му одговара млада лоза пуштена да пузи по земљи – лишена вертикале, лишена стожера уз који би се попридигла, обрдржала и дала питомог, а не више дивљег плода.
Не би требало да стална дјечја жеља за забавом и дангубом диктира шта ће се учити и читати за лектиру, нити да жеља припростих дјелова друштва (simplices, по поријеклу, или по властитој одлуци) гради програм телевизија са националним фреквенцијама, или таблоидизованих дневних листова што су некад били понос српског писаног новинарства.
Ко је томе крив? Simplices?, неуки наш народ?
Не, него владари, остављени у власти да краду своје многе сироте, као Суперхик, антијунак стрипа Алан Форд, који је узимао од сиротих да би дао богатима. Тако и ови наши, узимају од пензија, расписују таксе, наплаћују друмарину, разрезују порезе, краду народу воду, краду народу Земљу…
Доситеј Обрадовић има много путера на глави, између осталог и зато што је скинуо монашку мантију жељан сталног узрастања у сазнању (чији је крај у оностраном ако човјек жељан сазнања одустане од теолошког погледа на свијет), али је све вријеме био у праву када је у књигама видио кључ успијеха и просперитета свога рода.
Данас су пак добре књиге скрајнуте јер се море треша улило у некада регулисану ријеку само добрих књига, само квалитетних сазнања, само бираних наслова из пера доказаних великана српске и преводне мисли.
Новинари марићевског типа, који су први дио живота провели професионално часно и током тог периода изградили име, у другом дијелу живота преломили су да ипак зараде, од продукције свих видова ниских страсти, од сексуалних преко умјетничких до политичких…
Највеће су стипсе они међу нама људи најбогатији. Свуда по свијету нашли су начина како да од интелектуално недораслих и слабоплаћених (Simplices), легалном отимачином зараде још.
Шта је друго него када телевизије с националном фреквенцијом произвоидећи програмски гад, позивају Simplices да путем мобилних телефона подрже робове из ријалитија?
Може ли се растакању свега што се некад звало државом стати у крај?
Да нисам Simplice, стао бих пороцима у крај. Макар ме убили.
Но је проблем у томе што су per la finta демократски изабрани прваци сви од реда интелигентни, но за себе, који опет и опет умјесто да раде на ползу рода, раде у корист наднационалних организација и коорпорација. Не лају они контра свјетског поретка јер су њему вјерни пси.
Зато народ – ми, Simplices– пјевамо и певамо о потреби за слободом. Једино аршинима некадашњих албанских клисура, тјеснаца и сутјесци могуће је мјерити удаљеност између висине сиромашног дна и дна проданог врха.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Антологија!