Ми још нисмо ни почели

Пише: Борис Мјачин

Сећате се Путинове фразе, изговорене пре нешто више од месец дана: „Ми још нисмо ни почели“?
А била је ту још једна фраза: „Ако руководство Украјине настави да ради оно што ради, то ће довести у питање будућност украјинске државности и то ће бити у потпуности њихова одговорност“ (март 2022).

Путин има карактерну црту коју његови политички противници увек потцењују: он нешто оштро и заједљиво изговори једном, а онда на ту тему више не проговара. После неког времена, фраза се замагљује у општем току догађаја и многи људи на њу забораве.
Али то уопште не значи да је заборавио и Путин.
Онај ко мисли да је „руска војска заглибила“ једноставно не разуме Путина.
У ствари, спрема се офанзива. Веома цинична и разорна. Све што се тренутно дешава на фронту је решење оперативних задатака, које припрема за Кијев погубан расплет. Отуда и осећај да се „фронт споро помера“.
Потребно је разумети да су се догађаји из фебруара 2022. десили убрзано. Догодило се нешто заиста важно, чиме је све покренуто. Тајне службе су, по свему судећи, ставиле неке информације на Путинов сто, због чега је наредио да се мачак не вуче за јаја, већ да се удари оним снагама и средствима која су на располагању. Заправо, то се у историји најчешће дешава, обе стране очекују да ће потребни потенцијал достићи, условно, до 1942. године, али их околности приморавају да почну већ 1941. (ово се не односи само на руско-немачку позорницу Другог светског рата, већ и на америчко-јапанску).
Путин припрема удар. Конструкторски бирои раде у три смене (потврђено из више независних извора). Они који су се на пролеће пријавили као добровољци сад завршавају борбену обуку (такође потврђено). Снаге се прикупљају, генерално. Ми то не примећујемо, јер нашу пажњу скрећу громке приче о снабдевању Украјине западним оружјем, о енергетској кризи на Западу, о гранатирању нуклеарне електране у Запорожју, о Тајвану и, наравно, пропагандно смеће које нам у уши сипају сподобе попут Арестовича. Они воле да брбљају о контраофанзиви. Ми – принципијелно ћутимо. Зато што радимо, а не причамо.
Ратна историја је увек, пре свега, историја баланса резерви. Није важно колико трупа тренутно имате у редовима, већ како попуњавате резерве, којим борцима и којим оружјем ће у борбу кренути други, а не први талас. Тешко је ово објаснити условном ТВ гледаоцу који види само задимљене рушевине Рајхстага и црвену заставу која се изнад њега виори, али логика рата је скоро увек баш таква.
Не можемо сад у потпуности да кажемо шта Путин смера и шта је прикупио, које карте има у рукаву. Али оно у шта се апсолутно не може сумњати јесте да се овај рат неће завршити на пола реченице.
Сигуран сам да ће се овај рат завршити победом Русије. Читаво моје искуство и познавање војне историје ми говори да Путин све ради као што треба. Веома смирено, разборито, хладнокрвно. А кијевски режим се понаша као Наполеон 1812–14. или као Хитлер 1941–45: они лудују, спекулишу, флертују са јавношћу, измишљају кошмарне приче о руским варварима. Прете да ће се борити до последњег и све победити. А у ствари, они већ пресавијају и износе документа из дела ДНР који још контролишу, па чак и из Запорожја и Николајева, и покушавају да ребалансирају невидљиву вагу, која се под тежином нагомиланих сила очигледно не нагиње у њиховом правцу. То сугерише да знају где ће уследити удар (ову информацију добијају од западних обавештајних служби). И схватају да више не могу да држе ове територије.
Путин је јело које се служи хладно. Ако сте у протеклих шест месеци бар једном у својој глави допустили могућност да се Руси могу уплашити, стати на пола пута, то значи да још ништа нисте разумели о планети која се зове „Русија“. Ово, наравно, није рат између Русије и Украјине. Ово је рат између Евроазије и Евроатлантике, у којем је Украјина само глупи и неодрживи прокси режим, коме је дошло време смрти.

(vk.com/myachin; превео Ж. Никчевић)