Метро у Москви: Путовање кроз историју у подземном граду уметности

Пише: Остоја Војиновић

Москва је магични велеград са непрегледним пространствима, рекама аутомобила, возова, бујицом људи који стално негде журе, град познат по својој очаравајућој архитектури, али грађевине на површини нису једине које остављају без даха – ту је и цело подземље, то јест московски метро, познат као Подземна палата. Московски метро наиме, не наликује ни на један метро у свету – ни техничко-архитектонски, а ни уметнички. То је град уметности под земљом са улицама и трговима. Мозаици, рељефи, статуе, слике и раскошни кристални лустери у станицама подземне железнице, постављени у време „баћушке“ Стаљина, светски су уникат.

Многи кажу да је најлепши на свету. Пореде га са музејима и подземним дворцима, а због своје величанствености привлачи и огроман број туриста. Чак 44 станице Московског метроа имају статус културног наслеђа. Специфичан је због своје грандиозности и лепоте и представља право ремек–дело људске креативности у градитељству. Један је од симбола Москве и Русије. 2015. године московски метро је прославио јубилеј – 80 година рада.

Чак ни пренаглашени соцреалистички стил не умањује раскош и сјај ових подземних галерија.Са зидова метроа милионе путника сваким даном гледају лица радника и бораца у идеолошком заносу. Све професије су заступљене, сви занати, сви родови Црвене армије, па чак и интелигенција слави подухвате совјетске привреде и војске. Када је реч о функционалности московске подземне железнице, може се рећи да је она једна од најбољих у Европи.
Док су градњу и дизајн радили Руси, главни инжењери су били Британци. Током рата, Стаљин је наредио хапшење многих Британаца оптужујући их за шпијунажу, а сви инжењери су на крају депортовани. Сва пословна сарадња СССР-а и Британије, која је ионако висила о концу, овим је чином била прекинута.

Метро у бројкама

Од 15. маја 1935. године, када је отворена прва метро линија, московски метро превезао је 145 милијарди путника. Данас има 12 линија, чија дужина премашује 327 километара, а шири се и даље. Према плановима градских власти, до 2020. године у Москви ц́е бити изграђено још 78 станица, а дужина подземне железнице биц́е повец́ана за више од 160 километара. Када се сви радови окончају , Москва ће постати град са трећим највећим метроом на свету, одмах после Пекинга и Шангаја. По интензивности кретања, поузданости и обиму превоза путника московски метро заузима прво место у свету. Друга је најпрометнија подземна железница на свету, одмах после сеулске. Данас кроз ову подземну железницу дневно прође осам до девет милиона људи, што је више од броја људи које превезу метрои у Лондону и Њујорку заједно. Дневни рекорд постигнут је 25. децембра 2014. године, када је због обилног снега у Москви метро користило скоро 10 милиона путника, тачније 9.715.635. У том подземном граду запослено је скоро 46.000 људи. Најдужа линија московског метроа је Арбатско–Покровска и износи 45,1 километар, а најкрац́а је Каховска линија – 3,3 километара. Сваког дана московском подземном железницом прође око 10.500 возова. Просечна брзина возова је 41,24 километара на сат. Најдужи ескалатор (126 метара) налази се на метро станици Парк културе. Током путовања метроом, путник у просеку пређе 14,43 километра. У метроу се користи 4.319 вагона. 64,7 километара износи дужина свих ”покретних степеница”.
Протеже се од центра града, прво кружно, па онда у линијама и даље све до предграђа града, а неке линије возе и врло далеко изван њега.Иако све изгледа огромно, у пракси се врло лако снаћи у овој “пауковој мрежи” и врло брзо се може на њу навикнути, па нема проблема приликом преласка с линије на линију. Свака композиција има шест вагона дугачких 20 метара с четворо врата на свакој страни. Вознога реда нема јер возови возе у размаку од 60 до 90 секунди у ударним временима, а после у размацима од 2 до 3 минута.
На линијама које повезују центар и периферију града, при кретању према центру називе станица најављује мушки глас, а при кретању од центра ка периферији женски.На кружној линији мушки глас најављује станице приликом кретања воза у смеру казаљке на сату, а женски глас када се воз креће у супротном смеру.Ова пракаса је уведена како би се слепим и слабовидим путницима олакашала оријентација.

Како је све почело?

Прва идеја за изградњу метроа у Москви појавила се још 1875. године, али није реализована. Прича је поново покренута 1902. године, али је „трамвајски лоби“ стопирао пројекат – у то време трамваји у Москви доносили су значајан приход у градску касу. Међутим, након неколико година, идеја о изградњи метроа се поново јавила. Становништво престонице се увец́авало и то је стварало проблеме у транспорту, али су почетак Првог светског рата, затим Октобарска револуција и касније економске потешкоц́е одлагали реализацију пројекта.
Коначно, у јуну 1931. године на пленуму Централног комитета Комунистичке партије одлучено је да се започне са изградњом. За главног организатора назначен је Лазар Каганович, Стаљинов човек од поверења, који се сматрао способним, али окрутним, због чега су га звали „челични Лазар“. У пројектовању и уметничком уређењу ходника и перона учествовале су највец́е архитекте и уметници ондашњег СССР-а: Шусев, Душкин, Корин, Лансере и Дејнека и захваљујуц́и њиховим напорима и умец́у настала су права ремек–дела која данас спадају у споменике архитектуре и грађевинарства под заштитом државе. Прва линија Московског метроа, од станице Сокољники до Парка културе, отворена је 15. маја 1935. године. Била је дугачка 11,2 километара и имала је 13 станица, чији су зидови и стубови били прекривени мермером скинутим из уништеног Храма ХристаСпаситеља.
Све до 1955. године московски метро носио је име Лазара Кагановича, а касније је преименован у Московске железнице В. И. Лењина.
Крајем тридесетих година прошлог века отворене су још две линије и неколико нових станица. Даљи пројекти изградње били су успорени и отежани због Другог светског рата, али се градило и у том периоду служио је као склониште. Каганович је 15. октобра 1941. године, када је немачка војска стигла близу Москве, лично наредио да се возови и опрема уклоне, а да се метро припреми за уништење, као стратешки важан објекат. На срец́у, до вечери је наредба била повучена. Затворен је само на један дан, следец́ег јутра, 16. октобра 1941. године, када је завладала паника после одлуке „О евакуацији престонице СССР-а“. То је једини дан током свог постојања да московски метро није радио. У метроу су била склоништа, па чак и породилиште, у којем је током рата рођено 217 беба. Разлог градње дубоког дела подземне железнице има везе са почетком Хладног рата. Било је планирано да те станице служе као склониште у случају нуклеарног напада. Тада је изграђена најдубља станица целогметроа — Парк победе (84метра).

Стаљинова шољица кафе

У послератним годинама, московски метро се гранао, а тада је изграђена је и кружна линија („каљцеваја“), која има облик прстена и повезује све остале линије у дужини од 20 километара. Она је једина која не води ка центру града. За изградњу кружне линије и данас постоји легенда, која каже да је идеја о тој линији дошла приликом представљања читавог плана о метроу Стаљину. Након што су га архитекте упитали да ли је задовољан планом он је наводно на средину мапе ставио шољу кафе и изашао. На том месту је остала мрља од кафе у облику круга, а архитекте су то схватиле као знак од генија и прионули на изградњу кружне линије. Та прича се наравно може приписати Стаљиновом култу личности, али ипак кружна линија је на свим картама метроа обојена браон бојом. Својевремено је такође била изложена теорија о томе да 12 станица кружне линије представљају 12 знакова зодијака и да је основа саме схеме метроа астролошка карта грофа Јакова Брјуса, којом се у своје време одушевљавао Стаљин.
Добра организација, лако сналажење

Свих 12 линија московског метроа имају три облика идентификације – према боји, броју и имену. Занимљиво је да мушки глас најављује станице које воде ка центру града, а женски ка станицама изван центра. Сви натписи на таблама исписани су руским писмом – ц́ирилицом, што можда ствара потешкоц́е странцима. Међутим, подземна железница у руској престоници је, упркос томе, веома добро организована и лака је за сналажење. Требало би рец́и и да метро ради од 5.30 ујутро, па све до један час иза поноц́и, а за време великих гужви, у шпицу, возови иду у интервалима од око 90 секунди. Због тако фреквентног саобрац́аја и не постоји службени ред вожње јер би он изгубио сваки смисао. Музеј под земљом Вец́ од самог почетка градње дало се наслутити да ц́е Московски метро бити другачији од метроа у другим светским метрополама. Архитекте су третирале московски метро као подземни „дворац за народ“. За поплочавање око 800.000 квадратних метара зидова и подова из целе земље довожене су ретке врсте мермера и разноврсног камена.
Међу куриозитете метроа спадају и станице на којима се у мермеру могу видети узидани фосили праисторијских животиња и „провидна“ станица „Воробјове горе“, која се налази тачно изнад реке Москве и у којој су изложене копије експоната Дарвиновог музеја.
На плафону станице Мајаковска, која је изграђена 1938. године, може се видети мозаик са потпорним стубовима од црвеног мермера и челика направљени у соцреалистичком стилу. Та станица је ушла у анале светске архитектуре зато што се у њој налази 35 Дејнекових мозаика. У суштини они станицу чине једном од сала галерије „Третјаков“. Мозаици илуструју славне песме Владимира Мајаковског. На једној од најпрометнијих станица — Комсомолска, изграђеној педесетих година прошлог века — могу се видети галерије мозаика са темама из руске историје. Она је најтипичнији израз стаљинског неокласицизма. Станица је обилато украшена мозаицима, на којима су приказане војсковође и лидери земље у разним епохама, од Александра Невског до Стаљина. Овог другог је после свргавања „култа личности“ заменио Лењин. Готово да свака станица московског метроа има своја уметничка дела или барем неку занимљиву причу и легенду. Оно што свакако може задивити путнике јесте беспрекорна чистоц́а поплочаних подова и величанствена лепота метро станица.

Народна веровања

Осим скулптура војника Црвене Армије израђених у бронзи, на метро станици Трг револуције, у центру града, може се видети и граничар са псом, којем су њушка и шапа потпуно избледеле од трљања. За тог пса везано је веровање да ц́е оног ко му протрља њушку, пратити срец́а чак и ако у ту магију не верује. Кажу да ту скулптуру од 1938. године масовно посец́ују студенти, нарочито пред испите. У близини те скулптуре је и радница на фарми живине са петлом, али она се не сме дирати, јер се верује да то доноси несрец́у. Међутим, и петао се сија од трљања.

Наставиће се

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: