Mesje Makron u Beogradu

Piše: Bećir Vuković

Mesje Makron, zaljubljenik u književnost, došao je umesto Uelbeka, komentariše  beogradski karika (turista).

Iako je zakasnio na avion za Beograd, ne znači da Uelbek neće spustiti prst na puls srpskog seljaka koji u samoći umire u velikim ravnicama Srbije, a deca njegova, bleje po beogradskim trotoarima.

Mesje Makron, neostvareni pisac, jezuitski đak, tražio je da se sastane sa srpskim umetnicima. Hoće li se ikad balkanski političari okrenuti kulturi. Balkan je podsvijest Evrope.

Uoči napada na Šarli ebdo, Makron nije evakuisan iz Pariza. Ali, naredio je da evakuišu Uelbeka. (Očekujući takav potez, Uelbek je već dan ranije skoknuo kod prijatelja, normandijskog seljaka).

U riđoj Normandiji, u kućici pokrivenoj kamenim pločama, radi nove priče (ako ni zbog čega drugog), Uelbek se okreće ‘filozofiji’ žutih prsluka. Zahvaljujući ljubavi prema Slobodi, Uelbeka i Makrona, dodatno, spajaju i – prsluci žuti.

‘Filozofija’ žutih prsluka jeste da nema nikakve razlike između onih koji vladaju, i mase. Makron je rekao da ima, Uelbek da nema, i opet se razišli. Za svaki slučaj, uoči puta za Beograd – srušena je barikada između pisca i političara.

Za vrijeme posjete Beogradu, preduzeti su koraci dodatne pažnje: ni saobraćajna policija nije nosila žute prsluke.

Mogu li Francuzi da budu iskompleksirani, nije često pitanje. Na svako putovanje, mesje Makron nosi svoj lavabo. Ništa ne znači što se na srpskom jeziku poprilično rimuje – lavabo, i ebdo.

Posjeta mesje Makrona, u nekom smislu značila je i posjetu Uelbekove mračnije strane, ako mikroskop dovoljno uveliča kruženje ‘elementarnih čestica’. Emanuele, odmaknete li se, ništa nećete videti na staklenoj ploči.

Prije bi se reklo da je mesje Makron biolog, negoli mesje Uelbek pisac. Podrazumijevalo se da centralna ceremonija bude na Kalemegdanu („parku za razmišljanje“), i sumnja se vratila stazicom. Pod velom politike krije se štošta, kao što se pod istim do danas krije Meštrovićeva bronzana „ispolinka“. Odgovara li natpis zamahu divovskih sisa.

Sačuvajmo ozbiljnost: Meštrovićeva skulptura skoro je uspela kopija slavne slike Ežena Delakroaea.

Srpski umetnici bežali su za Pariz. Političari dodaju da su umetnici povezivali narode. To imaju pravo da kažu Francuzi, ali ne i Srbi. Češkajući se po ošišanoj glavi, isto će vam reći i Mića Danojlić. 

Nećemo zaobići ni Bodlerovu „Ispolinku“:

„Zaspao bih u hladu njenih sisa
Ko krotki zaselak u podnožju planine„.

Na vrijeme treba čitati i Pjer Žan Žuva: u snu doći na randevu: „Košuta  riče na zalasku svoji velikih nogu“, refleks u parku device.

Nedokučiva je etika biologa. Vjerujem biolozima – ateistima. Zato čitamo  Uelbeka.

Makronova ljepša polovina, nije vegetarijanka. Rijetke su žene vegetarijanke. Biolozi, kao i agronomi, ne bi trebalo da se žene, „… ali sam posvećen seksu“ otvoriće dušu Uelbek u uzgrednom intervjuu. Biolog i seks, kakve li drame. Biološki nagon rešava druga, mračnija strana. 

Mesje Makron, došao je i otišao mirne savjesti, ne ispunjavajući ničija naređenja i obećanja. Balkanizacija Evrope ili evropeizacija Balkana, zatvoreno je poglavlje.

Nema širenja balkanizacije, tako misli  mesje Makron. Na Kalemegdanu, ispred spomenika ‘Zahvalnosti’, tu sioranovsku frazu preveli su na srpski jezik.

Kako god, u svečanoj loži plavo-crvene boje, mesje Makron nije natutao na Hašima Tačija. 

„Volimo Francusku kao što je ona volela nas“. Ali, velikih ljubavi više nema ni na filmu. Vidjelo se na Jelisejskim  poljima. Na tribini je bilo i balkanskog bašibozuka, a Srbi su kisnuli.

Kako otputovati u Evropu. Pogledajmo film Čarlija Čaplina. Ima jedno koferče, strpa odijelo, ali ne uspeva da ga zatvori. Kad ipak uspe da ga zatvori, vidi da su ostali da vire rukavi i nogavice. Onda, Čaplin, uzme makaze, i odseca sve što viri. Srećan ti put u Evropu.

Amerika je i dalje najveća evropska sila.

Nema više velikih političara – nema ni velikih ideja. Ideje su zaobišle i Makrona.

Makronove izjave ne moraju se tumačiti u kabinetima – mogu se čitati i u gradskom prevozu.