Мерсо – наш ближњи

Још увијек не знам, и биће да се, у међувремену, нисам потрудио да дознам (дневнички се, упорним и успутним биљешкама крећући упркос свему у себи, к себи), шта је то што ме незадрживо и након толико ишчитавања, и током последњег покушаја, тако снажно одбија од другог дијела Камијевог Странца?

Мерсо је (као што знамо, и као што не можемо знати због чега), након првог, у беживотно тијело Aрапина испалио још четири хица; самом себи је објавио да спада међу ред злочинаца („иако то не значи ништа“), с почетком ислеђивања добио је Случај и тиме, апсурд је изгубио, битно на снази.

Уз то, у другом дијелу Странца, Мерсоа Ками приказује посежући за психолошким нијансирањима, дотичући се његових субјективних дубина (гдје, неизоставно, наилазимо на увртложену самоанализу), што је потпуно искључено у првом дијелу романа, ако уважимо да је тамо на снази, отворена, техничка доминација која све улаже у хладно конструисање, у коме се дотиче и најзанемарљивија појединост, ништа мање есенцијалистички уважена; љубав или морска капљица на челу, имају исту метафизичку важност, у крајње безинтересном рефлектовању себе као таквог наспрам… Дистанца је јасна, толико да нагони на потчињавање.

Што се, дакле, тиче техничке стране романа Странац, она је, несумњиво, генијална, и поред више него лукавог Сартровог покушаја да у есеју провуче како је начуо да је Странац Кафкина прича писана руком Хемингвеја.

Какогод, Странац је тачно онолико удаљен од Процеса колико је Сартрова Мучнина блиска Стрнцу, и поред Сартровог пренаглашеног прибјегавања методи феноменолошке редукције, одвећ мучних ствари у које као да је усисана особина; сцена у којој се Рокатен упушта у нарастајуће гађење изазвано криглом пива на ивица стола…

Не, Мерсо нема ни најмање сличности са, у свему неснађеним и задртим К.а-ом, већ је, у нешто мањој мјери, прије понегдје Ставрогин, за којег Ками открива да је „цар равнодушности“.

Мерсо, нипошто, не може бити лик Закона, већ унутрашње пустоши о којој ништа не зна, и с којом је сасвим помирен, јер му је „и то свеједно.“

Мерсова смрт нам је, на сваки начин, неприхватљивија од К.а-ове, у којој на дјело ступа апарат механичког и безличног; за разлику од рађања које је неаутентично, умирање је догађај радикалне јединствености. Управо због тога, његова страност, заокружена у првом дијелу, једнака је туђинству којег осјећамо затичући се у свијету, неважно који поредак тренутно влада.

Странац је роман о једном мирењу које у свему открива да се увијек већ, једино и тек „бивствује ка смрти.“ Ако је она последња ријеч, опет, та чињеница ништа не значи. Штавише, с њом се неминовно рачуна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: