Meni su oči bile pune suza
1 min read
Tijana Lekić
Piše: Tijana Lekić
Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: „Jao, Kosovo!“… „Kosovo tužno!“… „Kuku, Lazo!“ Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: „Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!“ Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: „Ustani, Marko!“… „Dođi, Marko!“… „Pogledaj, Marko, suze!“… „Kuku, Kosovo!“… „Šta čekaš, Marko?“ I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: „Jao, Marko, gde si sad?“ I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo.
Radoje Domanović, Marko Kraljević po drugi put među Srbima
Govorilo se i govorilo, a nad nama, visoko na slici, grlila su se tri gola mladića grleći trobojku. Bio je veseo dan, Vidovdan. Uveče su se izopijali, no to je kod nas “od pradedova”.
Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću
Ovakve Vidovdane naš narod živi već preko stotinu godina, a i ja godinama lutam “sa srebrnim lukom” od Domanovićevog Marka do Miloševog Čarnojevića, “smejući se državama i stegovima raznim”. Tako su postepeno sve pesme koje smo čitali, slušali, učili napamet, čiji su se stihovi takođe počeli masovno čujati na utakmicama i u kafanama, počele da izazivaju kod mene prezir i odbojnost.
Preseljenjem u Crnu Goru, ovaj osećaj je kulminirao.
Nacionalne organizacije, tribine, večeri poezije, narodni skupovi, stihoklepci koji u zanosu govore stihove i brane jezik i pismo, bili su ovaploćenje govornika koji u Domanovićevoj pripoveci na kraju strpaju Marka u ludnicu.
Suvišno je da pominjem šta se sa tim našim mučenikom jezikom dogodilo i još uvek događa.
Ovo je trajalo i trajalo sve dok šuplja zveka i razvodnjenost nije “doćerala cara do duvara”.
Uz ovu našu očiglednu slabost, kada je neprijatelj prepoznao pogodan trenutak da napadne, događa se nešto na šta, bezbožnik, nije računao. Progovorio je Duh Sveti i još jednom pokazao da samo On može naučiti narode.
“Reči gde praznina zveči” su utihnule, a progovorili su učitelji Crkve. Narod je prepoznao one “koji vedra čela pred Pilate stižu / i reč im je blaga, no silna ko reka, / ponosita, carska, sveta reč čoveka / što stupa Golgoti”.
I “sve tako dalje, tamo do Golgote“, nama se u litiji, kao na ispovesti, desilo oslobođenje.
Oslobodili smo se straha.
Oslobodili smo se borbe “na priču”.
U zajedničkom krsnom hodu, oslobodili smo se pogrešnih koraka iz prošlosti.
Oslobodili smo se lažnih vođa i autoriteta, okrenuli smo se jedinom Autoritetu.
Oslobodili smo se jer smo poznali Istinu.
Oslobodili smo se jer nas je Istina oslobodila.
Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima. Kad lav rikne, ko se neće bojati? kad Gospod reče, ko neće prorokovati? (Amos 3:7,8)
Po predanju, Sveti Knez Lazar je slavio Svetog Proroka Amosa kao svoju krsnu slavu, a na Vidovdan naša Crkva proslavlja i spomen ovog svetitelja i proroka.
Nikad nisu bile aktuelnije njegove reči upozorenja i kad ih čitam, osećam kao da ih prorok izgovara sa Obilića poljane gromoglasno da ga mogu čuti do Budve i prepoznati se u njima:
Ne znaju činiti pravo, govori Gospod, sabiraju blago nasiljem i grabežem u dvorima svojim.
Zato što gazite siromaha i uzimate od njega žito u danak, sagradiste kuće od tesana kamena, ali nećete sjedjeti u njima; nasadiste lijepe vinograde, ali nećete piti vina iz njih.
Jer znam bezakonja vaša, kojih je mnogo, i grijehe vaše, koji su veliki, koji mučite pravednika, primate poklone i izvrćete pravdu ubogima na vratima.
Zato će pravedni mučati u ovo vrijeme, jer je zlo vrijeme.
Tražite dobro a ne zlo, da biste bili živi; i tako će Gospod Bog nad vojskama biti s vama, kako rekoste. (Amos 5:11-14)
Znam da Vila kune “čarne oči, da ne bi gledale” kako od Obilića poljane čine prokleto Lijevno.
Znam da poljana neće zauvek ostati pusta i da nemušti kustosi neće doveka preskakati Obilića medalju sprovodeći turiste po muzejima.
Znam da će doći vreme kad će oni koji na brdu stoje opet videti bolje nego oni pod brdom, kada strgnu povez sa očiju koji su sagradili na Lovćenu.
Znam, ali do tada, okružena sam istim onim duhom i nastrojenjima kojima su naši ljudi bili okruženi u Beču o Vidovdanu 1914.
Znam da neće doveka, ali su mi, kao i toga Vidovdana Crnjanskom, oči pune suza.
Znaš li, sestro, ovu anekdotu iz života Sv. vladike Nikolaja?
Kad je počeo zidati monaške ćelije u Žiči, i to na starom zidu, neki majstor Raja upita vladiku Nikolaja: „Hoćemo li da rušimo stari zid?“
„A zašto da ga rušimo , kad može da posluži? Da li je dovoljno zdrav i jak?“, odvrati Sveti Vladika.
„Jeste zdrav, ali je kriv!“, odvrati majstor Raja.
Vladika se na to blago nasmija: „Pa neka je živo i što je krivo! Nije sve zdravo što je pravo, šta ti veliš, Rajo?“, kao šaleći se reče Vladika.“Znaj, more, da ne rušimo što je staro, već na starom zidamo novo!“
Ti ismijevaš rušiteljski petstogodišnje „kukanje“ svoga naroda za slobodom, kukanje i suze koji su ga oslobodili i oslobođenog nam ga u nasleđe ostavili, a ustvari svi mi, koji smo ga izgubili, trebalo bi da kukamo zato što nemamo srce kadro da osjeti taj petstogodišnji vapaj i dosegnemo sopstvenim suzama i sveživotnim podvigom njegovu Bogom blagoslovenu snagu ! Zašto se neblagodarnio preuznosimo nad svojim hrišćanskim precima!?
Svaka čast, na rečima bistrim, k’o izvor planinski.
Osvežena duša i srce.
Hvala.
… Plakale su i moje pređe, plakao, plačem i ja, a rastu potomci, neki novi, a isti Srbi … Oni neće plakati. Plakaće neko drugi!
U mojim sinovima ne vidim tu predačku suzu.
Oni će … Surovi i bez suza.
Sramota, cenzore IN4S!
teška a surova istina, kome ne bi bile oči pune suza ,