Медојевић: Хитно отворити тајна досијеа АНБ-а
Предсједник Покрета за промјене и један од лидера Демократског фронта Небојша Медојевић заложио се за хитно отварање тајних досијеа Агенције за националну безбједност.
„Досијеи УДБЕ се морају отворити. Многи политичари, тајкуни, интелектуалци, писци, глумци, аналитичари, а посебно новинари и НВО активисти ће се пронаћи међу шпијунима УДБЕ“, написао је Медојевић на свом Фејсбук профилу.
СДП, Демос и Грађански покрет УРА кандидовали су Гојка Пејовића за генералног инспектора Агенције за националну безбједност.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Samo da Danilovic ne potkupi svoj dosije…..!
Medo ako otvore dosije ti si naje*a ka crni crngov!
Pravo u centar. Odlican prilog.
U Crnoj je svaki drugi spijun. Prodali su dusu djavolu za sitne privilegije, a mnogi su i ucijenjeni. Sa tajnim sluzbama povezane su sekte/satanisti/ i takozvani vidovnjaci, lako se dolazi do najintimnijih informacija o pojedincima i onda nastaju beskrajne i beskrupulozne manipulacije i ucjene.
Droga ima posebnu ulogu. Dostupna je, koristi se i zloupotrebljava. Mnogi su i bez svoje volje izlozeni uticaju raznih materija koje mijenjaju svijest. Opasno je i uci u pojedine lokale, a kamoli sta konzumirati, o raznim zloupotrebama da i ne govorim. Mnogo je zrtava i takozvanih „prirodnih smrti“. Mrtva usta ne govore, a tesko je poslije izvjesnog vremena utvrditi uzrok smrti, a i ako se utvrdi, gadovi kazu prekomjerna doza opijata, al kako je ta doza dosla u organizam!
Uzasavam se saznanja koja imam, ali se u ovoj drzavi nemate kome obratiti, jer tamo sjede sefovi toga haosa.
Crnogorski gradjani su inace vece kukavice nego sto se to moze podnijeti.
Sjajna analiza drustvene zbilje u Crnoj Gori.Politicka patologija Crnogoraca izvire iz dinarsko violentnog tipa covjeka sa ovih prostora.Tu patologiju treba detaljno obraditi i u njoj leze sve nase stranputi i nevolje.Treba uzeti pod lupu tipicne predstavnike tog tipa u konkretnom djelovanju.Bolji primjer od sadasnjih vladaoca joji vladaju vec 75 godina bez promjene nemoze biti.Treba samo pogledati zadnji dijo puta tih likova koji su CrnuGoru pretvorili u fizicku i duhovnu pustinju.Pogledati njihov put od komunjarskih junosa u vunjenim djemperima do laznh Jevropljana,Natista,Jevro-atlantisa.Take brze okrete,toliko prevjera,toliko lazi,toliko izdajstava pojedini narodi nenaprave za cijo milenijum kolko te komunjarske junose a ciglih 30 godina.Cijeli drustveni ,politicki kao kulturni zivot prozet je spijunima i zbirima zato svaki istinski pokusaj promjene tog sramnog sistema ugrozen je od tih zbira i spijuna.Ti zbiri i spijuni potpuno ovladuju svoje najblize a siru rodbinu tako da bilo ko iz porodice proba da ucestvuje u drustvenim promjenama iz svoga politickog ubjedjenja on postaje zrtva tih istih rodjaka ,zbira i spijuna.Bez prave lustracije u Crnoj Gori nece biti napretka u bilo kom segmentu drustva.Postavljam jedno jedino pitanje Crnogorcima,dali vas je sramota da nemate toliko razuma,obraza i hrabrosti da promijenite Rezim koji vam je uzeo razum ,obraz i srce ,da gledate kako vas mladi narastaj vidi sebe ne kao dostojne gradjane ove zemlje vec kao svercere,dilere i lopove?Crni ocevi a i crne majke Crnogorske sramite se svoga narastaja kome u vecini ostavljate bezumlje,crn obraz i duse bez srca!!!
Стање народног духа на Цетињу заслужује посебну анализу. У раздобљу до 1990. године, у вријеме формално-правног једнопартизма, познавао сам свега неколико старијих Цетињана који су били увјерени противници титоизма. Они су се с носталгијом сјећали предреволуционарног раздобља и прижељкивали су увођење вишепартијског система и развлашћивање комуниста. Али, укупан број таквих појединаца на Цетињу могао се избројати на прсте десне и лијеве руке, заједно. Свега десетак њих. Голема већина Цетињана робовала је доктрини титоизма и величала је тековине НОБ-а и Титове револуције. За њих је сваки човјек који je био противник титоизма третиран као ментално поремећен, ненормалан, али и као непријатељ државе кога је неопходно кривично санкционисати. Слично стање колективне друштвене свијести, да се не самозаваравамо, владало је и у другим друштвеним срединама Црне Горе. Управо са оваквим менталитетом и колективним стањем народног духа ушло се у тзв. октроисани вишепартизам који је у Црној Гори уведен 1990. године.
Слом лењинистичког модела социјализма у источној и југоисточној Европи принудио је властодршце у Подгорици да 1990. уведу, реално речено, имитацију вишестраначја у Црној Гори. Да се обичан народ питао, Црна Гора би и данас остала једнопартијско политичко друштво. Уосталом, сјетимо се да је Мило Ђукановић у вријеме бурних и преломних политичких промјена у земљама бившег социјалистичког лагера 1989. године говорио како Црној Гори није неопходан вишепартизам и како је сасвим природно да се народ Црне Горе на референдуму изјасни да ли жели вишестраначје или не.
Но, како је постало јасно да је услед збивања у ближем и даљем сусједству увођење вишестраначја политичка неминовност, безбједоносне структуре у Црној Гори су формирале политичке партије, одредиле им и формулисале политичке програме и своје провјерене и дугогодишње сараднике исталирале за челнике истих странака. Вишестраначје у Црној Гори није уведено вољом народа, већ вољом власти. Зато се с правом може говорити о тзв. октроисаном вишепартизму у коме се унапријед зна ко је политички губитник, а ко добитник. Разумије се, политички добитник је по природи ствари и односа снага у друштву – систем безбједоносних служби, који је поникао још у социјалистичкој револуцији и братоубилачком рату у Црној Гори 1941 – 1945.
Узимајући у обзир све наведено, друштвени систем у Црној Гори се одржава на власти благодарећи корумпираним и поткупљеним слојевима становништва чији је социјални и биолошки опстанак и просперитет тијесно повезан са инситуцијама власти. Посебно са безбједоносним и криминогеним институцијама и службама друштевеног поретка. Самим тим, јасно је да командна партијско-полицијска структура власти у Подгорици не може бити смијењена мирољубивим путем и демократским уставно-правним механизмом, већ искључиво револуционарним насиљем подстакнутим и усмјереним споља. Управо таква опција неминовна је перспектива садашњих и будућих генерација.
Будућност ће сасвим извјесно показати да су сви они који су гласали за владајуће псеудосоцијалистичке партије у Црној Гори у ствари гласали за будуће револуционарно насиље на овим просторима, за распад друштвеног система, за опште расуло и сукобе са несагледивим последицама. Није неопходно бити сувише мудар да би се дошло до оваквог закључка. Деспотија која се не може окончати демократијом неминовно се смјењује насиљем. Овај сценарио који није мимоишао мноштво земаља широм европских и прекоморских меридијана неће мимоићи ни Црну Гору. Ко изгласава повјерење тиранији неминовно утире пут будућем хаосу, безакоњу и трагичном расплету међунационалних сукоба и друштвених противурјечности. Стара мудрост провјерена искуством минулих нараштаја с правом каже: „Све што чините, себи чините“.
Тагови: Агенција за националну безбједност, имитација вишестраначја у Црној Гори, Мило Ђукановић, октроисани вишепартизам, Предраг Вукић, титоизам
Повезани чланци
Црна Гора је једина држава на европском тлу у којој од свршетка социјалистичке револуције 1945. године до данас није дошло до смјене власти на демократским вишестраначким изборима. У сваком случају, ради се о јединственом и непоновљивом феномену који заслужује дубљу анализу. Бројни су разлози овакве појаве која савременој Црној Гори и њеним грађанима свакако не служи на част.
Поред разлога који су до сада навођени у чланцима, есејима и прилозима на ту тему, мишљења смо да постоји још један битан фактор о коме се до сада није садржајније писало и који није био предмет студиозног разматрања. Наиме, познавајући менталитет Црногораца, а Цетињана посебно, будући да је Цетиње мој завичајни град, мишљења сам да огромна већина становника Црне Горе у ствари никад није ни жељела увођење вишепартијског друштвеног система.
Опозиција титоизму која је у Црној Гори несумљиво постојала, брутално је ликвидирана 1945. године на Зиданом мосту, Кочевју, Похорју, Техарју и Камнику, док је опозиција лијевог политичког усмјерења ликвидирана у раздобљу од 1948. године до распуштања Информбироа 1956. године у казаматима Голог отока, Св. Гргура, Богдановог краја, подгоричке Јусоваче и осталих казамата социјалистичке Црне Горе. Добар дио грађана којима титоизам на црногорски начин није био драг трајно се иселио у Србију, а у мањој мјери у остале републике бивше СФРЈ у којима се ипак слободоумније живјело и расуђивало него у Црној Гори. Грађани који су остали да живе и раде у Црној Гори у највећој су се мјери саживјели или прецизније речено – сродили са новим друштвеним системом који им није нудио мало.
Напротив, нудио им је широке социјалне повластице: незарађене плате, сигурна радна мјеста, друштвене станове, масовно запошљавање у државној и привредној администрацији и сл. Становништво или тзв. радни народ у пуној мјери сродио се са системом и влашћу коју је безрезервно осјећао својом. Појединци би је с времена на вријеме критиковали, али њену суштинску смјену мало је ко искрено желио. Шири слојеви становништва постали су, сасвим добровољно, провјерени дугогодишњи сарадници безбједоносне службе и благодарећи свом ,,родољубивом“ раду градили су простране породичне куће, живјели на високој нози, уз материјални стандард који се с протоком времена само увећавао.
Погледајмо само бројне породичне домове и велелепне виле по Подгорици, Цетињу, Никшићу, приморском појасу и сјеверу Црне Горе. Већина тих здања није могла бити изграђена на правно регуларан начин. Њихова изградња у големој већини случајева обезбијеђена је из фондова Државне безбједности Црне Горе или из новчаних залиха стечених криминалном дјелатношћу. Паралелно, континуирано бављење и дугогодишња посвећеност криминалном начину привређивања у Црној Гори нису могући без исто тако дугогодишње повезаности и сарадње са апаратуром безбједоносне службе.
Голема већина грађана инволвирана је на разне начине у безбједоносне и криминогене организационе шеме захваљујући којима и остварује простојан стандард. Управо зато већина грађана Црне Горе реално не жели суштинске политичке и друштвене промјене. Већина њих се пробојава суштинских промјена јер би у том случају могли бити лишени солидних и редовних прихода које су по већ уходаном механизму остваривали годинама. Многи и деценијама.
Сасвим је вјероватно да би у случају распуштања безбједоносне службе Црне Горе многи богаташи убрзо постали пука сиротиња. Јер – прихода за намиривање њихових потреба и неумјерених прохтјева више не би било. Били би препуштени сами себи. Не би у том случају било оног фактора који их је штитио и сервисирао њихове жеље. Да се разумијемо: већина становништва у Црној Гори укопчана је у апарат Агенције за националну безбједност (бивше УДБ-е), која је свој званични назив декларативно промијенила док је технологију управљања судбинама грађана у међувремену довела до савршенства у складу са интересима тоталитарне власти, међународних центара моћи, али и у складу са реалном политичком и класно-социјалном вољом знатне већине становника Црне Горе.
Упитајмо данас било кога човјека у Црној Гори какви су му реални приходи и из каквих извора финансира своје личне и породичне потребе. Голема већина наших познаника, комшија, рођака пријатеља и суграђана неће нам дати искрен одговор. У том грму лежи зец. Голема већина становништва Црне Горе прима разне субвенције, допунске приходе и принадлежности од стране административних и безбједоносних надлештава централне државне власти. Управо зато већина популације гласа за актуелну власт јер је од исте власти зависна у сваком погледу. Посебно у материјалном и биолошком. А стара народна мудрост с правом каже: „Ко музику плаћа, тај је и бира“. У нашем слуматеријалне потребе, жеље и интересе већине грађана Црне Горе, неминовно обликује њихову политичку вољу, али и њихово духовно и национално одређење. Ни један центар моћи не дијели дотације руковођен алтруизмом, већ сасвим конкретним и приземним политичким интересима.чају, онај ко сервисира
НАПОМЕНА:
У комунистичкој Југославији настављен је посао са дрогама, вођен са највишег места у држави.
Тајне службе су се тако финансирале, полиција је покривала дилере.
Уместо Македонаца и Турака српски дилери и произвођачи сарађивали су са Албанцима. Тако је остало и после распада СФРЈ. Дилери дроге и са српске и са албанске и са црногорске и са бошњачке и са хрватске стране сарађивали су и сарађују као да рата није било. Као и сви бивши удбаши.
Неке од највећих афера после 2000. повезане су са дилерима дроге и дрогом – од дроге нађене у сефу Комерцијалне банке до убиста председника владе од стране дилера дроге.
Наредне владе наставиле су посао са дрогом. Црногорско-албански клан купио је скоро целу српску политичку и естрадну елиту. Преко њих купили су пола Војводине.
Садашњи председник владе Србије и министар полиције сарадник је дилера дроге. Како су медији претходних година извештавали, најмоћнији албански нарко клан под својом контролом држи министре полиције у Србији и Хрватској. Познато је да су на власти у Црној Гори припадници црногорског нарко картела, доказани криминалци. Слично је и у федерацији БиХ. Македонија је под контролом Албанаца. Хероин и даље долази преко Турске.
Једина разлика у односу на време Краљевине јесте што данас балкански наркодилери раде и са кокаином, који бродовима стиже из Јужне Америке у Европу (највише у Албанију и Црну Гору, али и Хрватску, Грчку, Шпанију, Италију Холандију… тамо где постоје морске луке).
Данас се турбо-фолкери далеко више дрогирају од рокера. Највеће естрадне звезде, миљенице српских политичара, а ови су миљеници већине српских владика, навучене су на кокаин.
После сваке велике рације, и хапшења некох нарко картела, дрога је у Србији јефтинија и све је више има.
Јасно је да се највећи послови са дрогом воде на највишим местима у држави и да то не би било могуће да у тим пословима не учествују генерали војске и полиције, припадници српских тајних служби.
А сви они су и сарадници окупатора, укључујући председника државе, председника владе који је и министар полиције и другог председника владе који је и министар одбране и шеф свих тајних служби. Када би неко од њих сада рекао “не“ издаји Косова и Метохије, одмах би на телевизији гледали неког од њих како седи са дилером дроге који је на потерници. Или би црногорски нарко клан, чији је шеф на челу државе, одмах тражио назад свој новац, који су уложили у српске издајнике да дођу на власт. Не можеш од непријатеља Србије да узмеш новац да би издао Србију а после да кажеш да то више не важи. Један српски политичар је то покушао после 2000. и одмах је убијен. Затим би окупатор на њихово место довео другог сарадника.