Медо – црногорски Асанж

Пише: Бећир Вуковић

Историја позадине јутрошње слике Парламента бесуднице Црне Горе досеже у прошлост макар од братоубилаштва и те најстрашније и најмрачније подјеле и погибије овдашње. (Да не захватамо у наслаге наше трагедије још од Петровића и гувернадуровића, од бјелаша и зеленаша, криваша и крилаша и праваша и шишмаша, и тушта и тма…)

Не може бити да јутрошњи мрак у бесудници Црној Гори није рефлексија таквих позадина. То су сјенке те злочиначке, убилачке, каиновске историје, али и оне издајничке, додворничке, шпијунске, и тако даље, да се сада не бавимо истрагама потурица и сличних мракова.

У младости сам искусио исто што и толики други, али никад нисам намјеравао да се одам икаквим државним пословима, знајући и тада што и сада, да припадам другој страни, да се ми поприлично разликујемо, да им никад ништа не вјерујем, знајући у каквој су они крвавој башти зачети. Са друге стране, у овој држави, испостављало се кроз времена, да се ништа није мијењало.

У ствари, у једном тренутку, комунисте су замијенили њихови синови, ако то не рачунамо у какве промјене.

Ријечју, никад се није десила никаква промјена, није се мијењала матрица, ништа није рехабилитовано, нико се није покајао, нити тражио опроштај, ништа, није се десила никаква промијена – битна – на том непочин-пољу несагледивих разлика. А, онда, двије супротне политичке стране (српска и црногорска), сјеле су за исти сто, и договориле се да заједно дјелују.

Први такав споразум (нарочито неприхватљив послије проглашења независности Црне Горе након покраденог референдума), потписали су Андрија Мандић и Небојша Медојевић. То црногорска страна, дукљанска, секташка, тај идеолошки талог и та тањевина профитерска, лоповска, није могла прогутати. Медојевић је од главе до траве Црногорац (са великим Ц), али, куд ће, на зли пут, са Србима. Тако мисле мракови посткомунистички. Од тада је Медо постао препрека простадији црногорској, од тада га пресретају по станицама и аеродромима, нападају му фамилију, од тада је, просто – мета!

Медојевић, потписујући коалицију са Србима у Црној Гори, показује оно најбитније и најесентније – представља се политичарем који поштује, и прихвата разлику. То је основ. То је темељ са којег се једино може саградити нова кућа Црна Гора. (Јесте, звучи патетично, али је тако). Јесте, свака је патетика ниска, али узвишена патетика је проврела из самих божанских извора. Медојевић је Црногорац који мири; Медо је био против дубровачког ратишта, Медо је и за референдум за НАТО, али, Медо је и за основно, и неизбјежно, да Срби и Црногорци направе државу по својој мјери. Зато није подобан ни идеолошки, нити, пак, њиховим извођачима радова, лоповима и том мафијашком свијету, тако и онима који на глобалном плану имају план да апсолутно избришу српски идентитет.

Медо је црногорски Асанж, јер брани слободу у Парламенту.

Да ли ово стање у Црној Гори, ово безакоње, хајке, прогони језика, писма, дискриминизација цијелог народа, дакле Срба, прогона њихових представника – вођа, да ли то види Европа? Да ли Европа хоће прислушкивање, или слободу? Да ли Европа хоће полицијску државу, батинашку, или Европа хоће слободу, и слободне народе?

Шта хоће, рецимо, Француска? Шта хоће европски интелектуалци, шта хоће европски политичари? Хоће ли затворе, хоће ли политичаре у затворе, или вође на вјешала, или одрубљивање глава, или спаљивање вјештица, или Европа иде према слободи? Ежен Делакроа је насликао Слободу која води народ. Куда је води. Преко барикада. Шта ради канцеларија Европске Уније у Подгорици. Какав извјештај је послала јутрос централи у Бриселу. Зна ли Европа да су овим земљама, балканским и источноевропским, харали системи комунистички и полицијски преко седамдесет година, и да се овдје слобода не рађа преко ноћи? Европа треба да зна да су овдје мракови, и да она сама мора најмоћнијим пумпама избацити тај мрак. Можда Запад више не поштује имунитет слободе. Да ли Европа хоће прислушкивање или слободу? Хоће ли Европа лисице на руке политичарима који друкчије мисле? Хоће ли и Европски парламент да се изјасни о Медовим лисицама?

Ако Меда ухапсе – ухапсили су Парламент!
Хоће ли то Европа?

Делез каже да је „Европа континент знања“. Да ли тај континент смије то да дозволи да се одиграва на њеној позорници?

„Политика је обећање демократије“, призивам и Дериду. Призивам Дериду јер је он важан, а не Црногорска академија која ћути у шипражју и ломутини испод Виле „Горица“. Ћути. Ћуте црногорски интелектуалци. Црногорски интелектуалци ћуте ко заливени. Ни А.

Елем, нема тоталитаризма, нема више те пошасти, живимо у модерном времену, кличе Ђани Ватимо. А ненадмашни Бодријар, за којег Црногорци нијесу чули (шта ће Црногорцима Бодријар кад имају своје академике и интелектуалце који ће у свакој прилици дићи глас у одбрану части и имена, у одбрану слободе), каже, дакле, Бодријар: „Политика је информација која мора бити свакоме доступна.“ Дакле, политика јесте информација. Да ли ово може да допре до црногорских мозгова? Нарочито, да ли може да допре до црногорских колумниста, чија је основа икаквог текста антисрпство, и ништа више? Нарочито оних колумниста-интелектуалаца, који Меду не могу опростити што је са Србима…! 

Наводим, не случајно, Бодријарову дефиницију политике. Наводим је зато што нас посланик Небојша Медојевић, свакодневно, дакле, информише о политичком (друштвеном) стању у нас. И то је оно најважније у политици. Дати информацију.

Медове информације, прво, ударе ко гром, и дјелују нестварно, дјелују ужасно, али већ ујутру, кад преноће, види се да су те информације тачне, око поднева, види се још јасније и ко је актер те приче, односно лоповлука, односно злочина, а увече, остане ти само да се Богу молиш за тог човјека. То је једна од најважнијих слика Медових. Дакле, све подредити јавности. Све да прође кроз сита и гребени јавности. Без јавности нема ништа. „Јавност је моја идеја будућности“, грмео је Зоран Ђинђић по трибинама Србије, док га метак није покосио. Страшна је судбина политичара на Балкану. Али, не смију посустати пред мафијом, и њиховим слугама, убицама, пред њиховим квази институцијама, и сличним позадинама.

Још прије двије хиљаде година Платон је видио (најумнији у западној цивилизацији), да је држава заједница слободних људи. Тако проста реченица, а тако далека, тако висока. Завичај слободе није на земљи. Слобода је есенција неба.

Слобода за Меда!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: