Медаковићеви сликари неће лако остарити
1 min read
фото: М. Вулићевић
Капитално дело академика Дејана Медаковића „Српски сликари 18-20. века, Ликови и дела”, после 53 године од првог објављивања из 1968, у новосадској Матици српској, сада има ново издање у „Прометеју” из Новог Сада и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе ( сада је наслов од првобитног „Српски сликари 18. и 19.века” прецизиран на раздобље од 18. до 20. века, јер су анализирана дела уметника чије дело увелико залази у 20. век). Књига обухвата текстове о Христофору Жефаровићу, Захарију Орфелину и Јакову Орфелину, Јанку Халкозовићу, Теодору Крачуну, Теодору Илићу Чешљару, Арсенију Теодоровићу и Константину Данилу, Павлу Симићу, Јовану Клајићу, Новаку Радонићу, Ђури Јакшићу и Стеви Тодоровићу, све до Љубомира Ивановића, Марка Мурата, Уроша Предића и Паје Јовановића.
Следеће године биће обележена сто година од рођења Дејана Медаковића, а ово дело поново је штампано и поводом 70 година Покрајинског завода за заштиту споменика културе, институције суиздавача овог дела. Књига је представљена у Галерији Матице српске, у разговору Тијане Палковљевић Бугарски, управнице Галерије Матице српске, издавача Зоранa Колунџије и мр Данила Вуксановића, сликара и конзерватора-рестауратора Матице српске.
Као разлог обнављавања Медаковићевих „Српских сликара” уредници Зоран Вапа и Зоран Колунџија наводе речи академика Светозара Радојичића, једног од првих рецензената овог дела: „Нисам пророк, али ми се чини да Медаковићеви сликари неће лако остарити.” Према њиховим речима, академик Медаковић је у овој вандредној научној синтези наставио тамо где су његови претходници давно застали, пронашао је изузетан пут како да повеже историју, личности и уметност, користећи своје огромно знање, ерудицију и што је можда најважније, посебну љубав према личностима које је обрадио на жив, само њему својствен начин.
Тијана Палковљевић Бугарски посебно је у свом излагању указала на Вазаријево дело „Животи славних сликара, вајара и архитекатаˮ, којe се сматра почерком историје великих уметника. Према њеним речима, до тада је уметност посматрана кроз стилове, уметничке покрете и регионално-теритиријалне особености, док са овом књигом уметник, маестро, преузима главну улогу у процесима уметничког развоја.
‒ Настанак те чувене књиге далеке 1550. године први пут је истакао уметника као појединца који је својим делом остварио напредак, оставио траг и заслужио да буде упамћен за следеће генерације. Та књига и данас је основ за разумевање историје уметности ренесансног периода и показује како се правци, стилови и националне уметности могу посматрати и презентовати кроз дела великих уметника. Све горе наведено могло би се рећи и за књигу академика Дејана Медаковића „Српски сликари”, која је на јединствен начин представила избор од 21 уметника српског културног простора од 18. до 20. века. Не мање важно је што је ова књига први пут објављена 1968. године у издању Матице српске, друштва у коме је Дејан Медаковић оставио значајан траг као дугогодишњи сарадник ‒ рекла је Палковљевић, уз напомену:
‒ У Матици српској Медаковић је најпре руководио програмом истраживања у области историје уметности. Затим је, одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности 1964. године постао секретар овог одељења, а истовремено и члан председништва. Ту дужност је вршио до 1986. године, али је истовремено био и члан Савета Матице српске. Уређивао је часопис „Зборник за ликовне уметности Матице српске”. Био је то први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности, а важно је истаћи да редовно излази и данас ‒ закључила је Палковљевић.
Уредник Зоран Колунџија указао је на то да је припрема овог реиздања започета још 2007. године, после монографије „Света гора фрушкогорска”, уз све корекције и ауторске допуне. Међутим, академик Медаковић је наредне године преминуо. Коначно је објављено уз подршку Министарства културе и информисања и Покрајинске владе, у већем формату од првобитног, са квалитетним и бројнијим илустрацијама.
Према речима Колунџије, Медаковићева студија показује да су конкретни уметници били изузетне личности великог дара, да су живели у немаштини и да су умирали прерано. А да је Медаковић сам био стваралац посебне ерудиције, велики познавалац барока, који је популарност стекао и белетристиком, а полицентризам је сматрао основом српства.
Данило Вуксановић указао је на то да је интелектуална надмоћ текстова Дејана Медаковића више него непоновљива управо захваљујући тој архаичној, житијској форми где су животи сликара дати напоредо са токовима уметности којима су припадали. Он је запазио да су текстови сабрани у књизи „Српски сликари” објављивани у „Летопису Матице српске”, „Зборнику Матице за ликовне уметности”, „Данасу”, „Савременику” и „Књижевности”, поново су штампани у новом издању и на најбољи начин репрезентују визуелни идентитет српске уметности захваљујући квалитетним репродукцијама уметничких дела.
Вуксановић сматра да, иако је и у своје време сматрана за луксузно издање (када је имала црно беле репродукције), ова књига је у „савременом тренутку достојни споменик изучавању историје уметности, проверени путоказ сваком истраживачу и замајац увек универзалне логосфере једног од наших најлуциднијих историчара уметности”, а да „док о српским уметницима пише и мисли, Дејан Медаковић есејистички стапа научни и литерарни приступ, остварујући ванредну антологију српских уметника”.
Марина Вулићевић/Политика
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
