• Поглед

Маројевић за ИН4С: За Црну Гору би било добро да протести уроде плодом

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Српски писац Игор Маројевић, чија су дјела превођена на више језика у разговору за ИН4С говори о смом роману "Туђине" и НАТО бомбардовању 1999.

Игор Маројевић, фото: Матија Крстић

Српски писац Игор Маројевић, чија су дјела превођена на више језика, у разговору за ИН4С говори о свом роману “Туђине” и НАТО бомбардовању 1999. године.

Маројевић, који води поријекло из Црне Горе, живи на релацији Београд-Барселона, али и помно прати грађанске протесте у Црној Гори са жељом да се коначно смијени последњи диктаторски режим у Европи.

Првих седам поглавља Ваше књиге „Туђине“ која се односи на НАТО бомбардовање СРЈ се одиграва се у Боки Которској и Старој Херцеговини (што је и експлицирано у наслову првог поглавља), шта је разлог да књига управо почиње са простором који није Београд ако знамо да се остатак радње управо дешава у престоници Србије?

-Ваљда је такав увид прије овог романа недостајао петокњижју. Макар стога што већина житеља Београда није рођена у њему. Међутим, све и да јесте, ваљало би да дошљак буде приповједач и главни јунак бар једног штива од пет њих посвећених метрополи, па и мог „Београдског петокњижја“. Човек са стране који се задржи довољно дуго има већу дистанцу према теми, а дистанца је једнако важна као и упућеност. Можда се извесна предност тог приступа у српској књижевности најбоље види кроз романе Ужичанина Милутина Ускоковића који је још прије више од сто година сматран творцем београдског урбаног стила. Његови су дошљачки романи у духу времена, баш модернистички, понекад и експресионистички. Ја сам тек у свом последњем роману настојао да се ухватим у коштац са одлучним мотрењем извесних дошљачки кругова, с тим што главни јунак Ратомир Јауковић није странац само у Београду – и мирнодопском и, нарочито, оном бомбардованом – него и у родном Заливу. Тамо је колектив сразмерно чак и агресивнији. Да Ратомир Јауковић, који је наследио име од стрица, угледног старохерцеговачког предузетника у Београду, није туђин малтене гдје год и у чему год да се нађе, наслов романа био би у једнини. На крају крајева, и да сам за протагонисту желио само дошљака у Београду, а не вишеструког туђина, било би потребно да пишем о његовом формирању које се није одвијало овде.

Дјело „Туђине“ је дио петокњижја гдје су остали Ваши књижевни дјелови „Партер“ „24 зида“, „Праве Београђанке“ и збирка прича „Београђанке“ . Да ли у Вашем књижевном опусу ви сликовито представљате „прави Београд“ за све оне који нијесу успјели да га упознају?

-Моја пенталогија се обраћа већем броју циљних група и на различите начине, у зависности од наслова, третира Београд. На пример, једина књига прича у циклусу написана је из позиције приповедачица, а романи из тачке гледишта како домицилних тако и досељених наратора. Испоставило се да су ових пет књига највише читале житељке тематизованог града и, уопште, читатељке, било на српском, шпанском, мађарском, македонском или словеначком. То би можда значило да у најгорем случају осим локалних, већина прозе петокњижја на јасан начин разматра и неке универзалне категорије. Све узев, писао сам о неким упадљивијим типовима београдских ликова и свакодневице града током деведесетих година и двадесет првог века, али и о извесним маргиналним и алтернативним слојевима савременог Београда, некада реалистичкије а каткад са већим онеобичавањем стварности, као у „Правим Београђанкама“ и „Туђинама“. Нарочито у „Туђинама“, можда зато што је последња трећина романа смјештена у Београд под бомбама 1999, а то је већ само по себи, хиперреалистично. Пошто је, по природи ствари, НАТО атак својим током и касније у јавном говору описиван најчешће општим местима, у међувремену сам се трудио да малтене изумим сопствени прозни језик и довољно померену перспективу али и добијем временску дистанцу како би третман бомбардовања био освежавајући у односу на дотадашњи третман. Због свега тога су „Туђине“ изашле тек 2018, деветнаест година касније.

Када говоримо о НАТО агресији сад СРЈ и вашој интернационалном каријером, реците нам како странцима објашњавате ту неправду коју је наша земља претрпјела 1999?

-Не умијем да о НАТО бомбардовању СР Југославије казујем мимо помињања ранијих и каснијих везаних догађаја, па се најпре трудим да пружим увид у контекст ако ме ко не прекине што се збунио. Додуше, гледам да тако приступим било којем питању које сматрам супстанцијалнијем. По мени су на Косову и Метохији и Албанци и Срби одавно приређивали хуманитарне катастрофе једни другима, с тим што потоња још траје. Сам НАТО је у неком смислу на делу поткусурио све могуће прокламоване разлоге због којих је предузео кампању над нама. Алијанса је практично поништила сопствени формални аргумент у виду спречавања хуманитарне катастрофе косовских Албанаца јер је нападом на СР Југославију грубо прекршила међународно право. Утолико је ваздушна кампања Западне алијансе била и антисрпски и, практично, антиалбански чин, само је питање чега је ко свјестан. Ако је пак НАТО желио да удари најгромогласнију тачку на ланац српских војних пораза деведесетих – од којих је изузетак исход рата у Босни и Херцеговини – зашто није чак ни приморао Милошевића да призна пораз? Била нам је то на дуги рок медвеђа услуга. Неки житељи Србије још нису обавијештени за све националне поразе, па теже могу да схвате реалполитичке околности. Нажалост, биће да најискренији разлог за бомбардовање лежи у доцнијој чињеници да је на Косову направљен Бондстил који је постао највећа НАТО база у Европи после Рамштајна и, све узев, знатно потентнија од ње.

У години смо када се сјећамо 20 година од поменутог бомбардовања, гдје сте Ви били у том моменту када су прве бомбе пале?

-Када су Сједињене Државе и екипа бациле прву бомбу, прва реч ми је била fuck! Био сам на Новом Београду, у свом тадашњем стану. Касније сам дјелимично боравио у селу Вранић на периферији града, где се рат слабо опажао, чак ни сирене за означавање ваздушне опасности нису радиле. Већину времена провео сам ипак на Новом Београду, па и оно вече кад су, између осталог, бомбардоване Кинеска амбасада и хотел „Југославија“, што су догађаји који прате завршну епизоду „Туђина“, а која се одвија у једном фенси склоништу. Сарађивао сам с пролећа 1999. са дневним листом „Блиц“, а био запослен у „Дневном телеграфу“, због чега сам од једног тренутка престао да подижем слушалицу – мобилни нисам имао. Након убиства Славка Ђурувије, полиција је звала многе запослене у „ДТ-у“ на информативни разговор да би поставила саркастично питање ко је по мишљењу полуприведеног убио његовог директора. Да сам се одазвао на позив полиције, у случају да ми га је упутила, преостало би ми да у станици кажем да сам чуо да га је убила полиција.

Поријеклом сте из Црне Горе, као као Црногорац у Београду посматрате на сво дешавање у Црној Гори и њено насилно приступање НАТО алијанси?

-Гледам да не сводим себе ни на шта засебно, па ни на Црногорца у Београду. Чињеница је да од рођења имам српско држављанство и пасош Републике Србије, а да ми је резервна домовина Шпанија, макар ако гледамо по важећим документима. С друге стране, идентитет је, неспорно, питање не само једне него обеју страна у људском саобраћају, и оног како човек види себе и тога како га виде други, иначе бисмо можда судили из психозе. Већ више од годину и по дана у Каталонији, где је моје друго боравиште, су трусне. Међутим, није ми баш ни свеједно што је Црна Гора таква држава да у њој никада није било демократске смене власти већ се она кадрирала ратним поразом, ликвидацијом владара и пучем, у најмање крволочном случају. Због тога пратим протесте против актуелне црногорске власти и желим да уроде плодом. Ја, ипак, мислим да је демократија најмање зло и заиста бих за тако осетљиво питање као што је приступање НАТО-у, без обзира шта о том чину засебно мислим, подржао референдумско изјашњавање. Уосталом, и сам ваш премијер је довољно тога признао о вајној демократичности приступа црногорске власти државном обретању у Алијанси.

Као писац, Маројевић је био у конкуренцији за НИН, Витал и сада је у ужој конкуренији за награду “Биљана Јовановић”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: