Марковић: Раскринкавање Милорада Никчевића, Новака Аџића и Бобана Батрићевића у двије фотографије

Пише: Велибор Марковић

Када имате пред собом озбиљне, стручне и интелигентне манипулаторе, онда је потребно поприлично труда и трагања да се те њихове манипулације оспоре, а камоли доведу до нивоа бесмислица. Често је то тежак задатак и мукотрпан посао који изискује значајан интелектуални, па чак и физички напор, посебно ако се желе користити материјални докази за обесмишљавање њихових неистина.

Срећом, када су у питању ова тројица из наслова, не ради се о таквом случају, већ је довољно да човјек извади из породичног албума једну фотографију, као и направи још једну, па да сваку њихову причу баци у сметлиште, као лажну и неодговорну.

Пошто је прије неколико дана Бобан Батрићевић између осталог објавио за стрица мог оца, дакле мог стрица-дједа Томаша Марковића, да је био сеоски учитељ, под чијим је именом наш блиски рођак Савић Марковић-Штедимлија наводно објавио књигу „Историја школства и просвјете у Црној Гори“ и Томаш за то добио 13-јулску награду, прилажем фотографију на којој су поред Томаша, мој отац Марко, у то вријеме судија Окружног привредног суда у Титограду, и моја мајка Босиљка, рођ. Врбица, у то вријеме професор Српско-хрватског језика и књижевности у Основној сколи „Бранко Божови“, такође у Титограду. Њих троје су тога дана из Титограда стигли у Пипере камионом, у посјету Томашевом рођеном брату Сави и његовој жени Маши, мојим дједу и баби. Томаш је у то вријеме био директор представниства „Завода за уџбенике Републике Србије“ за Црну Гору у чијем је издању и штампана наведена књига, а становао је у стану који је добио од свог послодавца, у Титограду, данашњи назив улице Булевар Ивана Црнојевића, бр.85, у приземљу стамбене зграде. Касније је добио већи стан, у улици која данас носи назив Московска, бр.56, гдје је живио све до своје смрти заједно са својом супругом Даницом-Дањом Марковић, сликарком и првом женом чланом Удружења ликовних умјетника Црне Горе. Иначе, као што сам објавио прије неколико дана, Томаш Марковић никада није био сеоски учитељ. Након завршетка учитељске школе у Шапцу, прије рата је службовао као учитељ у градовима у Србији, Хрватској и Македонији, често губећи посао због својих напредних идеја, а послије рата као високи службеник у Министарству просвјете ФНРЈ у Београду, на функцији управника свих основних школа у Београду, да би потом као кадар био послат у Црну Гору гдје је прво радио као инспектор у Министарству просвјете НР Црне Горе на Цетињу, а затим као директор „Народне књиге“, такође на Цетињу, све до хапшења по Резолуцији ИБ-а, 1950. године и упућивања на Голи Оток, гдје је провео све до 1954. године. По повратку из логора запослио се као учитељ у Основној школи „Бранко Божовић“ у Титограду, а затио као директор представништва „Завода за уџбенике Србије“ за Црну Гору са сједиштем у Титограду, све до одласка у пензију. Подаци о његовом радном ангажману могу се пронаћи у државним архивима земаља у којима је службовао, а нека изволи ко год је у стању, да пружи доказ другачијег. Да се разумијемо, када сам у овом тексту навео да Томаш никада у својој професионалној каријери није био сеоски учитељ, то нијесам учинио зато што сматрам да је бити сеоски учитељ нека срамота или мана, него само да укажем читаоцима како Никчевић, Аџић и Батрићевић утврђују чињенице и колико користе историјску грађу, понашајуци се као баболози, па чак не ни као баболози, јер баболози макар користе предања која понекад могу да буду и извор истине, а у случају ове тројице ради се о најобичнијим измишљотинама.

Друга приложена фотографија, коју сам и раније објављивао, представља стр. XV предговора Томашеве књиге „Историја школства и просвјете у Црној Гори“, за коју је Томаш добио 13.јулску награду. Иначе, оно што наведена тројица не знају или прикривају је чињеница да књига није написана самоиницијативно од стране аутора, вец је Томаш Марковић ангажован да је напише од стране Републичког извршног вијећа Црне Горе (владе) -Секретаријата за просвјету (министарства), чији је секретар (министар) у то вријеме био Владимир-Туса Поповић, па му је тако из средстава буџета и плаћен хонорар за писање. Подаци и докази о томе се такође могу наћи у Државном архиву Црне Горе, наравно, кога интересује истина, а не неистине коју пласирају ова тројица из њихових ситно-материјалних интереса и пропаганде. Причао ми је отац који је био везан за стрица, да се Томаш малтене био преселио у просторијицу која се налази у подруму зграде у којој је живио, гдје је седмицама и даноноћна са својим сарадницима и својом дактилографкињом из завода радио на писању и припремању књиге, а ради прикупљања чињеничне грађе обилазио архиве ван Црне Горе, па чак и Архив у Задру, гдје је дошао до значајних података које је користио на овом пројекту. На наведеној страни предговора, Томаш се захваљује на помоћи, сарадњи и подршци, поред министру Поповићу, и историчару проф. Ристу Драгићевићу, директору Централне библиотеке на Цетињу др Нику Мартиновићу и предсједнику Педагошког друштва Црне Горе Владу Вуковићу. Оно што је овдје пресудно је да су у вријеме када је књига издата, сва тројица ових веома угледних људи били у животу и активни, тако да није потребно доказивати да се нико разуман не би усудио да се у своје и у име својих сарадника из завода јавно захваљује људима, а да заиста није аутор књиге, ризикујуци тако своју јавно комромитацију од стране именованих, те и да би неко од њих тројице, будући да се радило о изузетно савјесним и одговорним људима, такође засигурно реаговао.

Послије оваквих чињеница и доказа, сада ће црногорска јавност моћи више него лако да изведе закључак о томе колико су неозбиљни људи Милорад Никчевић, Новак Аџић и Бобан Батрићевић и каквим се све бруталним неистинама служе у изношењу својих тврдњи.

(Извор: Фејсбук)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: