Marković obećao: Zaposlićemo aktiviste naredne godine

Piše: Ivan Milošević

Duško Marković je sa današnje sjednice svoga kabineta objavio da u javnim službama neće biti zapošljavanja do kraja godine, ali se nije izjašnjavao o tome šta će biti nakon tog datuma. To i ne treba da čudi jer naredna godina je izborna, pa će vrata lokalnih i republičkih službi morati da se otvore za brojne aktiviste vladajuće partije i njihove rođake. Tako je bilo do sada, a ne vidim razloga zašto tako ne bi bilo i od 1. januara 2020. godine, a ne vidim ni način da neko spriječi DPS zapošljavanje zaslužnih partijskih aktivista i njihovih ljubimaca.

Čak me i čudi što ovih dana nije raspisan  tajni konkurs za zapošljavanje u javnim službama, a možda je između redova Marković i poručio svome članstvu da pripreme biografske i ostale partijske karakteristike i da budu spremni da od januara naredne godine zakucaju na vrata opštinskih i republičkih kabineta. Marković je dugo bio na čelu domaće tajne službe, pa ne sumnjam da je dobro savladao prenos nevidljivih poruka između rečenica. A pošto se i dobar dio njegovog članstva bavi sličnim poslom, odnosno bilježi ko za koga glasa i pomno prati situaciju na terenu, ne sumnjam da su i oni dobro savladali šifre za otkrivanje međurečeničnih nevidljivih poruka i da su shvatili šta treba da rade.

Čuj, moratorijum na zapošljavanje u DPS administraciji. Čisto sumnjam da tako nešto postoji i Crnoj Gori i ova izjava više je data zbog evropskih kontrolora, nego zbog domaćeg stanovništva. Ovi drugi znaju da su opštinske i republičke kancelarije prepune prijatelja i rođaka vladajućih funkcionera i da u njima, iako su prenatrpane, ima još mjesta. To što DPS može da sabije u jednu kancelariju niko ne može i mislim da su najmanje evropski rekorderi u broju zaposlenih po kvadratnom metru državne kancelarije.

Nedavno sam se u to uvjerio i sopstvenim očima. U arhivi Vlade CG u Karađorđevoj ulici predao sam neki zahtjev, a u kancelariji me je dočekalo pet činovnika. Pomislih da su tu slučajno, okupila ih kafa, ali nije bilo tako. Na moj zahtjev jedan činovnik je stavio potpis, drugi udario pečat, a treći zaveo u knjigu. Četvrti je nešto preturao po računaru, a peta je lakirala nokte. Kada sam ih upitao da li svi rade na poslu koji može da radi jedan radnik sa čuđenjem su me pogledali, a ova peta sa lakiranim noktima, podsjetila me je da ne razgovaraju sa strankama. I bez tog razgovora bilo mi je jasno da u vladinim kancelarijama ne fali zaposlenih i da u njima vazda ima posla za zaslužne aktiviste. Iako su telefonom zvali neke kolege da dođu na kafu, mene, iako je bilo šolja, nijesu zadržali. Valjda im nijesam izgledao dovoljno DPS aktivan.