Марко Миљанов

Пише: Славиша Чуровић

Имам само 23 године те 2000-те, нешто доброг искуства са сјајним редитељима, али све је то тек почетак или некако “ крај почетака“ борбе за знање на сцени, коју осјећам да не могу изгубити.Намирисао сам “ барут“ са најбољима већ до тада, изиграо прилично битне ствари у “ Атељеу 212″ и “ Звездара Театру“, гостовао по Европи са њима не обрукавши своју школу, а по Црној Гори већ стекао рутину. Дакле дошао сам јак и снажан, са страховитим самопоуздањем, да највећег црногорског јунака Марка Миљанова одиграм у тада свом, данас ничијем, Црногорском Народном Позоришту.

Пише, у тексту, да ћу га играти до његових четрдесетих, од његове деветнаесте. Килибарда је писац, да, онај Новак који је јахао као Србин а зајахао као Дукљанин самог себе и све нас. Писац је танак, тема велика. Тада је он већ био у екстази скривеног самопоражавања, а текст је било уподобљено штиво са РТС-а гдје је тај и такав Новак договорио серију за ту телевизију и написао је. Пара тада није било па је серија одложена – за никад. Ово искрпљено штиво за позориште је сређивао он како је знао и умио од епизода те серије, а Благота Ераковић режирао, вјероватно му помажући да склепа и описмени нешто за театар у освит јурњаве за мијењањем теза за коју пару више. Подјела је каква је могла и морала бити,велики Миша Јанкетић ће играти Марка од педесетих до смрти.Добро је. Дакле два дијела живота у 2 сата јурњаве на сцени. Први сат је мој. Мачеваћу, скакати, свађати се са Књазом Николом, ићи на мегдан,ослобађати Никшић и заљубити се у свом првом сату. У другом ће Миша бити Марко писац и онај који је скрајнут од власти јер је мислио својом главом.

Пробе су биле добре понекад, Благота је у давно одлазећем зениту, али код њега је талента било, види се по масовкама, по ономе што кад га питаш нешто о лику зна тачан одговор. Ја јурим, играм свој сат за 42 минута, носи ме снага страшног јунака који је вука удавио голим рукама кад је имао 14 година. Схватам да је бунтовник, играм га тако. Носи ми снагу из тијела као да трчим маратон, али кад се сви реквизитери и техничко особље набију на пробама да ме гледају са стране, знам да сам добар. И тако, па и због тих дивних људи, запињем до крајњих лимита снаге и памети.

Долази моменат краја представе. Маркове задње ријечи су записане и гласе: “ Као Куч мрем прилично сретан, као Србин несретан и незадовољан“. Килибарда и Благота то „Србин“ мијењају у „Црногорац“. Тад су почели фалсификати новије и старије историје ове Црне Горе нам. Кучи сазнају за ту еквилибристику, неко је изнио текст из позоришта и дотурио им га, па крећу пријетње, мени, Миши и осталима. Оне праве, телефонске и сваке друге. Услед тога, налази се соломонско решење, не знам ко га је смислио, али знам да сам присуствовао тој одлуци да Марко на крају, испуштајући дах, не каже ништа и на питање племеника: „Марко, шта ти је најжалије?“, погледа у жену Стефу, потом у небо и умре. Тад нисам схватио да смо га дупло убили, али сам свој први сат гурао с толиком вјером у оно што говорим, са љубављу и са непогрешивом логиком која ме је носила до самозаборава. Није ме занимало што свјетло не ваља, што шкрипи режија, што се около понекад глуми као са почетка XX вијека, ја сам играо ношен Марком. Освојио ме је, схватио сам га и било је нешто слатко у оној исцрпљености после проба.

На некој генералци, тадашњи управник са оним надимком на ново слово умјесто ЗЈ,кренуо је фронтално на дивног и старог Мила Мирановића, изваљен у трећем реду гледалишта као у кафани. Играм Марка, носим у себи тај ген и тај лик, те са сцене дреком прекидам пробу и чувам чика Мила од осионог самољупца. Проба стаје, схватамо се некако и пробијамо се до премијере. На њој уз кордоне милиције одиграмо шта смо спремили, осредњу представу, са два одлична Марка.Мишом и са мном. Сними је РТЦГ на неком десетом игрању да би гасила пожаре који су направљени оним преправљањем Србина у Црногорца и све се смири.

Завршимо играње те сезоне у јуну, одем кући срећан што сам стресао са себе барем до јесени то тешко бреме Марка, хероја који је бунтован и пребрз за моје тијело. Али ја нисам херој. Сјутрадан по завршерку сезоне, не могу да се пробудим. Читав дан након касног буђења не могу да једем и тако 7 дана. Онда долази на ред љекар. Наравно и даље имам спортско срце и тијело, па се констатује:“ Здрав си,стрес, иди мали на одмор!“, узвикује др.Бољевић. Одем да пецам, па на лудирање некога ко има тек 23, вратим се нов на лаку борбу са ликом Луке код Виде Огњеновић у „Јегоровом путу“. Постао сам сигуран у себе, Миљанов ме томе научио на тежи начин. Научио ме је да се никада не савија кичма, да се само једном мре и да је чојство и јунаштво категорија која човјека прати док је жив, ако је зна употријебити, боље рећи ако је смије употријебити.

Тада сам схватио да је то најузвишенији људски домет, да се не прећути лаж, неправда и да се властодршцима гаће тресу једино од таквих људи који својом силином и снагом борбе за правду могу све.

Марко ме је одвео у облаке мијењања свијета око себе, иако се представа о њему више никад није играла. Остао је само мој, а ја остао поносан јер знам да је знао да га један Ускок као ја не може лоше играти, нити касније ван лика издати.

Миран што нисам напустио постулате поштења и храбрости коју је Марко Миљанов имао, помислио сам прије неку ноћ да сваки лик остави нешто у теби, али велике личности оставе највише јер често умјетност имитира живот. Ко хоће да „запне“ и промисли кад игра хероја мора да буде спреман да жртву поднесе и ван сцене и на њој. Јер људске и моралне громаде су најређа појава, а носити се са њима кроз сате проба и играња представа захтијева не само вјештину промишљања, него и снагу коју су они имали сваки дан. Ми глумци макар тих сат или два. Када саберем колико су је они имали свакодневно, цијелога живота, онда схватим зашто су ријетки. Тако да испадне да мајка рађа једном Миљанова, а гурати његов камен од улоге уз брдо је за доброг атлету који нема времена да се окрене уназад и погледа гдје су пратиоци. Њих ни нема у осамама јачине коју носиш, игравши до последњег атома снаге, можда последњег великог јунака и писца кога је ова земља дала. Ова Црна Гора, која га ономад није смјела лелекати по наређењу. Која је по наређењу и престала да игра ту представу. Касније и Његоша. Јуче и Краља Николу. Ономад класике. А сјутра?

Сјутра је нови дан и после сваке улоге, каква год да је и колико год да је тешка, тај дан се бреме јунака понесе у срцу, а у глави остану да брује реченице које само величанствени умови дају тако да кроз то постајеш бољи човјек. Онакав какав си мислио да можеш постати само у сновима. Али постанеш, ако си сваку ријеч изговорио са потпуним вјеровањем, у своје име, у датим околностима користећи те исте ријечи као своје, без обзира на цијену коју плаћаш и тад кад их изговараш и после кад их не покушаш заборавити да би ишао у неку нову, борбу.

Сталну борбу, као моју за Марка Миљанова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: