Марин ле Пен све ближа великом Шарлу де Голу

У Француској, на унутрашњем плану, јасан је и евидентан пораст и јачање антиглобалистичких снага, потом снага које се залажу за сувереност земље и традиционални пол Пете републике овековечен у Шарлу Де Голу. Парадокс је да је управо Марин Ле Пен, са Националним фронтом, најближа неодеголистичком наслеђу, а не толико, рецимо, сама неодеголистичка странка УМП и њени челници Саркози, Копе и Филон?!

Цињеница је да је највећи део Француза у последњој деценији, а нарочито протеклих година, незадовољан стањем у земљи, мигрантском политиком, положајем Француске у све више мултиполарном свету, где се званични Париз управо, у овом периоду, додатно сврстава, супротно традицији Пете републике, уз Вашингтон и глбалистичке снаге у свету.

Увођење санкција Русији, мигрантска криза у Европи, терористички напади у Паризу, додатно су, у последњих годину и нешто дана, прелили чашу незадовољства, нарочито оних домицилних европеидних Француза, који се све више окрећу Националном фронту и опозицији.

Протекли двокружни регионални избори у Француској су показали тај тренд: Национални фронт је освојио, до сада, највише гласова на изборима, и 200.000 више од, до сада, најбољег резултата Марин Ле Пен на председничким изборима маја 2012. године, па се ово може узети као нови значајни параметар повећавања њене шансе да тријумфује, и у сваком случају уђе у други круг председничких избора за годину и по дана.

Истина, управо у другом кругу регионалних избора Национални фронт поред највећег броја регионалних посланика до сада, пропустио је прилику да формира власт у неком од региона, најише због тога што су из Партије социјалиста Оланда повукли своје кандидате у неким од региона и позвали бираче да гласајуза умерено десну стгранку УМП Николе Саркозија.

Француска је она велика сила западне Европе која је, традиционално и геополитиком, у корелацији са друга два велика западна центра моћи (англосаксонском, дакле британско-америчком и немачком) најнаклоњенија и Русији, а и српском фактору.

Ови основни параметри су приметни у читавој савременој историји, почевши од Бечког конгреса и пада Наполеона 1815. године, са минималним модификацијама у појединим потоњим историјским епохама, док су те промене ипак уочљивије од доласка на власт Ширака према српском фактору, а велике и круцијалне промене имамо од доласка Саркозија на власт 2007, па све до данас.

У периоду наглог прерастања светског поретка од биполарног ка монополарном, дакле од тзв. „пада Берлинског зида”, Француска је наставила под Митераном да води своју традиционалну политику, макар у модификованом виду, и у новонасталим околностима, што се могло видети по наставку стратешке сарадње са Горбачовим, а потом и са Јељцином, а у српском случају до коректног односа у југословенској кризи и противљењу напада на босанске Србе све до преузимања мандата од Ширака.

У два Ширакова мандата, истина у измењеном свету, званична Француска нешто мења своју политику, али и даље не одступа фундаментално од њене традиционалне геополитике.

Од убрзавања процеса преласка светског поретка ка мултиполаризму, дакле приближно од 2008. године, дешава се парадокс са међународном позицијом званичног Париза.

Наиме званична Француска оличена прво у Саркозију, а потом Оланду, не само да не мења свој дотадашњи правац сходно променама у међународном окружењу, већ чини умерен, али евидентан заокрет, јединствен и у Петој републици, а шире гледано и у њеној модерној историји, и приближава се више ка политици Вашингтона и глобалистичких снага.

Насупрот томе на унутрашњој политичкој сцени јачају снаге традиционалне француске геополитике, које су оличене у спремности, дакле на одмерену сарадњу са Немачком (што је фактички изгледа савремена константа најразличитијих геополитичких опција Француске), али са друге стране се залажу за стратешки прикључак традиционални са Русијом, а у исто време држе дистанцу и дозу хладне сарадње, или чак потпуног одвајања од англосаксонских сила (савремене геополитичке разлике у Француској се између различитих политичких опција управо суштински изражавају по питању односа према англосаксонским силама и према Русији, док је однос према Немачкој условно речено општеприхваћен као сарадња, али и ту постоје разлике и нијансе у степену и суштини те сарадње, али се она практично не доводи у питање).

Проруска и антиглобалистичка концепција је оличена, рецимо, у огољеној форми код Националног фронта Марин Ле Пен, дакле на израженој десници, али и код Меланшона на израженој левици.

Парадокс је да се ове две политичке странке, које припадају у исто време проруским и антиглобалистичким (можда прецизније антианглосаксонским) концепцијама, дијаметрално међусобно разликују по питању њиховог односа према мигрантима, посебно оним ваневропског порекла.

И бројне друге политичке снаге у Француској се залажу за модификоване и не тако изражене компоненте напред наведене традиционалне геополитике, попут већ споменутих Националног фронта и Мелашнона.

То се односи, истина у врло меканој, суптилној и избалансираној политици спремности на стратешку сарадњу и са Немачком, али и англосаксонским силама, те Русијом, а у мањој мери и другим важним центрима моћи савременог света, код центристе Бајруа који успева у континуитету на председничким изборима да буде између трећег и четвртог места, Доменика Де Вилпена и његове странке социјалне сигурности, али и извесних фракција сада врло подељене неодеголистичке УМП (посланици једног његовог крила су недавно били у посети Криму и дали подршку Русији).

У данашњем УМП најутицајнији су Копе који предводи једно крило ближе традиционалном неодеголизму, потом бивши премијер Филон Франсоа има утицаја у једном крилу које је више ка Бриселу (и чак Вашингтону можда), али уз балансирање и према Русији, док повратак Саркозија носи нове изазове за прилично диверсификовану политику УМП, која дакле има више крила, чак и фракција.

Ипак утисак је да такав какав је данашњи УМП носи ипак повољнију геополитичку карту за Русију, па и БРИКС и силе мултиполаризма, од актуелне власти Оланда, који је многе изненадио како води Кеј Д Орсеј, од како је преузео власт пре три и по године, када је победио критикујући тадашњу политику Саркозија.

Саркози је учинио фундаменталан потез ка Америци када је 2009 увео Француску у пуно чланство НАТО, мада се током свог мандатата у прагматизму постепено одвајао од пропалог неолибералног модела (који је хвалио у својој председничкој кампањи и у првој години свог мандата спроводио) и знао да одржава добре односе и са Русијом.

Оланд је у сиријској кризи, а у мањој мери и украјинској, уз сво балансирање француске политике ипак био ближи (и заправо део западне концепције), мада далеко, наравно од радикалне политике САД.

Оланд са врло хетерогеном структуром Партије социјалста, од које отпадају повремено нека придружена крила и покрети који су антиглобалистички, бележе пад последњих година, док је у исто време уочљив раст посебно Националног фронта, и на локалним и покрајинским изборима и на изборима за парламент ЕУ у Стразбуру, као и по сондажама јавног мњења.

Сада постоји изузетна напрегнутост у француској спољној политици у односу на стање у јавном мњењу и политичким странкама, јер такав званични владајући курс прати знатно мање од половине грађана.

Ваља навести да начин гласања за парламент у Француској, а слично и за регионалне изборе, је већински по областима, тако да је могуће да странка освоји далеко већи удео у бирачком телу, како је то рецимо пар деценија уназад био случај са Националним фронтом, а да има занемарљив број мандата у парламенту, јер по областима углавном у парламент улазе у двокружном гласању први и други, што уз слабу излазност може да помогне водећој странци у земљи, да стекне далеко већи број мандата у централном парламенту у Паризу него што је добила гласова.

Поред тога проглобалистичке снаге, капитал и медији су помагали своје фаворите протеклих деценија након Митерана, а они су редовно или из Партије социјалиста (изузетака је било од мадам Орби до Штрос Кана, Пјера Шевермана и других који су се примицали антиглобалистичкој политици и било каквом отпору Америци) или од оних фракција УМП и политичара који су им највише одговарали.

Нарочита опасност за Национални фронт, је оно што се управо десило недавно у другом кругу регионалних избора, да социјалисти и неодеголисти (УМП) се солидаришу и подрже у дугом кругу кандидате друге странке, да би “спречили успех екстремне антисистемске деснице” какву чини странка у порасту Марин Ле Пен, или чак изразите левице Меланшона.

Заправо, читајући између редова, нема суштинске и крупне разлике у ставовима Националног фронта и рецимо УМП Саркозија, сем у томе да је странка Марин Ле Пен негативно одређена према НАТО и тек у нешто мањој мери и према ЕУ, те геополитички највише окренута Русији.

Тајна успеха САД и проглобалистичких снага у Француској у последњих осам година је да су на различите начине успели да помогну да на власт дођу у лепези политичара и странака, управо они који су највише одговарали Вашингтону и седишту НАТО у Бриселу, иако је опозиција томе била врло јака, и све јача.

Код избора оба последња председника, Саркозија маја 2007. и Оланда маја 2012, претходила је њихова претходна номинација у сопственим странкама, где су закулисаним радњама и створеним аферама одстрањени од раније одређени председнички кандидати – Доменик Де Вилпен почетком 2007. у УМП, односно Строс Кан крајем 2011. у Партији социјалиста, и тако омогућено Саркозију и Оланду да буду номиновани и потом тријумфују.

Терористички напади у Паризу вишеструко и тешко ће погодити највише у унутрашњем политичком животу Француске управо Оланда и његову владајућу Партију социјалиста.

Наиме, Партија социјалиста је она за коју највише гласа део француске популације мигрантског, и што је посебно важно мултирасног и мултиконфесионалног дела становништва.

Заправо овај део популације готово да у озбиљнијем уделу и не гласа за УМП, центристичку странку Бајруа, Доменика Де Вилпена, а да не говоримо за Национални фронт.

Партија социјалиста се традиционално оптужује да је попустљива према мигрантима. Било каква напетост између дела француске популације мигрантског порекла, посебно неевропског порекла, доводи до хомогенизације домицилних Француза и до раста утицаја деснијих странака, нарочито Националног фронта, а у мањој мери и УМП и осталих сличних.

У том правцу, како у Француској постоји паралелно са променама у светском поретку који иде ка мултиполаризму, незадовољство актуелном политиком званичног Париза, која је сувише нагнута ка Вашингтону у односу и на традиционалу политику, а и у односу на могућности, што представља јачање практично свих странака сем владајуће Партије социјалиста.
Истина, последњи терористички напад ће мање одговарати и опозиционој антиамеричкој и антиглобалистичкој странци изражене левице Меланшона, а највећи добитак ће имати Национални фронт.

Националном фронту се већ годинама прелива један део бирача од УМП, па и из центристичких странака и покрета, а сада би се могло очекивати након мигрантске кризе у Европи и терористичких догађаја у Паризу потенцијално и један део бирача антиглобалистичког дела левице, попут странке Меланшона.

Дакле за харизматичну Марин Ле Пен, ово може представљати, све заједно, нови подстицаји раста и утицаја на политичкој сцени Француске, и то како њеног Националног фронта, као странке, а можда још више и ње саме као озбиљног председничког кандидата на изборима пролећа 2017. године, што би могао да буде дан Д, за круцијалну измену француске политике и места у међународним односима.

Поред Марин Ле Пен која представља умивено лице Националног фронта у односу на концепцију њеног оца, у политику на велика врата улази и њена нећака лепа 25-годишња Марион Марешал Ле Пен.

Марин је врло успешно кориговала политичку платформу Националног фронта из претходног периода док ју је водио њен отац.

Одстрањене су било какве везе и репови додира са идеологијом неких екстремистичких организација из прошлости које су политички опоненти приписивали претечама Националног фронта, као што је било какав додир са екстремним покретом ОАС из Алжирског рата, или још горе вишијевским режимом из Другог светског рата.

Напротив, Марин Ле Пен је данас, по својим најважнијим идејним и геополитичким одредницама, најближа од свих модрених француских политичара наслеђу Де Гола.

Једно је сигурно, Американци и глобалисти – који су два пута 2007. и 2012. намештали афере председничким кандидатима у УМП и Партији социјалиста који им нису одговарали, и успевали да потом буду номиновани њима одговарајући политичари који су потом постајали у двокружном систему гласања и председници државе, у овом случају, пред хомогеним и јаким Националним фронтом – немоћни су да помуте номинацију Марин Ле Пен.

Управо је за очекивати да Марин Ле Пен на председничким изборима пролећа 2017. буде као озбиљан кандидат за победу, што би изазвало тектонске промене у европској и светској политици и односу снага на планетарном нивоу.

Пише: Др Драган Петровић

Извор: Сведок 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: