Марија Јововић, ћерка српског родољуба Благоја Јововића: Мој отац је осветио српске жртве у Јасеновцу!

Када сам чула да је мој отац добио улицу у Београду, морала сам да дођем и посетим то место, каже, у ексклузивном интервјуу за 24седам, Марија Јововић, ћерка српског родољуба Благоја Јововића, који је 10. априла 1957. године у Ломас де Паломару, предграђу Буенос Ајреса, пуцао у усташког поглавника Анту Павелића.

Марија је најстарија ћерка Благоја Јововића. Рођена је и живи у Аргентини, али је, као и њен отац, веома везана за Србију и Црну Гору. Она је приликом посете Београду учествовала у снимању документарног филма о њеном оцу, а каже и да ће да открије много занимљивих чињеница о његовом животу у књизи коју тренутно пише.

Атентат на Павелића организовало је шесторо припадника српске равногорске емиграције. Поред Благоја Јововића, то су били Мило Кривокапића, свештеник Радојица Поповић, Јово Пићан, Милева Гаћеша Пићан и Милан Гаћеша. Сазнавши где се налази усташки поглавник, они су се договорили да се освете за сва злодела која су почињена над Србима у злочиначкој Независној Држави Хрватској.

Милева Гаћеша је својевремено у интервјуу за РТС објаснила зашто су се одлучили да на себе преузму дужност освете невиних српских жртава.

–Од великог бола и због мржње према њему, јер се он мирно овде шетао са својом усташком гардом, а гробови наших мученика се и не знају – казала је она.

План је био да Павелић буде ликвидиран 9. априла, дан пре прославе оснивања НДХ. Међутим, тог дана се усташки вођа шетао са супругом и ћерком. Иако се радило о великом зликовицу, Јововић и Кривокапић су показали витештво и одустали од атентата тог дана, не желећи да га нападну у присуству породице. Напад је извршен сутрадан, 10. априла, када је Јововић погодио Павелића са два метка. Усташки злочинац се није опоравио, умро је од последица рањавања 28. децембра 1959. године.

Тајну чувао 41 годину

Дуго се полемисало о томе ко су били атентатори, али истина се сазнала тек 1998. године, када је Благоје Јововић посетио манастир Острог и открио тајну блаженопочившем митрополиту Амфилохију, који га је наговорио да целу причу исприча јавности.

–Благоје је био јако храбар човек и није се плашио за себе. Међутим, у Аргентини је доста усташке емиграције, па је сматрао да би, уколико се сазна да је он пуцао, наша породица могла да буде у опасности. Због тога је све време ћутао – каже Марија Јововић.

Додаје да је само њој, када је имала 17 година, дао наговештај да је нешто урадио.

–Једном ми је причао о Гаврилу Принципу и његовом јуначком делу и, онако успут, додао да је и он урадио нешто слично. Никада више ништа на ту тему није споменуо до 1998. године. Тада сам сазнала да је мој отац осветио невине српске жртве и, колико је било у његовој моћи, задовољио правду – каже Марија.

Никад није заборавио отаџбину

Испричала је да је Благоје до смрти био одан српству.

–Мој отац никада није заборавио отаџбину. Када смо били мали, често нам је причао о српској историји и догађајима у Другом светском рату. Говорио нам је о злочинима које су починиле усташе над Србима. Говорио нам је о Јасеновцу, Јадовну, јамама… Сећам се да смо били запањени њиховим злоделима – каже Марија.

Чак и касније, када су почела нова страдања Срба, Јововић је редовно пратио вести из отаџбине.

–Благоје је редовно пратио вести, читао новине… Био је веома обавештен. Нажалост, деведесетих година нам је свима било јасно да се понавља иста ситуација као у Другом светском рату – рекла је Марија.

Омиљен у друштву

Описујући оца, она каже да се за Јововића може рећи да је био изразито друштвен човек.

–Увек је био омиљен у друштву. Као интелигентан и начитан човек који је волео да се дружи и разговара са људима, од њега је могло много тога да се научи, па су га многи зато и волели. Цео комшилук га је познавао. Био је у стању да разговара о свему, од обичних животних ствари и догађаја до политичких, друштвених и економских тема – прича Марија.

Брижан отац

Она додаје да Благоје није био свадљиве природе, али и да је био строг и правичан отац.

–У нашој кући се знало ко је домаћин. Отац је увек био ту за нас. А опет, када се деси да мајка због обавеза на послу не може да стигне, он је ишао на наше родитељске састанке и кувао код куће. Свакако могу да кажем да је био савршен отац и да сам поносна на њега – каже Марија.

Благоју је било веома стало до тога да изведе децу на праву пут.

–Увек је инсистирао на томе да учимо како бисмо једног дана дошли у позицију да не зависмо ни од кога. Говорио нам је да морамо да живимо од свог поштеног рада – прича његова ћерка.

Света освета

Када је прича о атентату на Павелића доспела у ширу јавност, неки либерални и левичарски кругови су изашли са мишљењем да је „опасно славити човека који је узео правду у своје руке“. Ипак, сасвим је јасно да је у овом случају, сплетом различитих интереса и околности, било планирано да човек под чијом влашћу су почињени најмонструознији злочини, мирно дочека старост, без суочавања са лицем правде. Благоје Јововић је пример човека који је био спреман да ризикује сопствени живот и слободу ради испуњења правде.

Историчар Александар Раковић је једном приликом објаснио да су осветници, на челу са Јововићем, били вођени Косовским заветом. Он сматра да је њихов потез био израз жеље да правда буде задовољена.

–Извесно је да су завереници из Црне Горе имали на уму и Косовски завет и обилићевске особине на којима су одгајани. Притом, „освета за Косово“ сматрана је у Црној Гори „светом осветом“ за патње српског народа „од Косова па наовамо“. Светој освети се на простору динарских Срба прибегава када су исцрпљене све могућности да се правда досегне политичким и/или судским путем, када нема више начина да се према злочинцима поступи на основу новозаветних савета. Тада се прибегава светој освети као старозаветном начину за разрешење конфликата како би право и правда били задовољени. Каже се: „Ко се не освети, тај се не посвети“. Таквом старозаветном начину обрачуна с нацистичком емиграцијом прибегавали су и Израелци када другачије није било могуће – објаснио је Раковић.

Улица

Подсетимо, 30. јула 2020. године, Загорска улица у Земуну преименована је у Улицу Благоја Јововића. Поред жеље да се српска престоница на овај начин одужи српском јунаку, овај чин носи и симболичко значење.

–Нисмо без разлога изабрали улицу у Земуну. Наиме, за време Другог светског рата главна улица у овој општини носила је име усташког злочинца Анте Павелића, а Господска улица име Адолфа Хитлера. Данашњим чином симболично сахрањујемо претензије зликовца Павелића и на Земун и на све оне делове који су чинили НДХ – рекао је заменик градоначелника Београда Горан Весић.

Када је чула да ће једна улица у главном граду Србије да носи име њеног оца, Марија Јововић је одлучила да посети Београд.

–Моја породица и ја смо написали писмо заменику градоначелника Београда у којем смо захвалили што једна улица у главном граду Србије носи име по нашем оцу и изразили жељу да је посетимо, на шта су људи из градске управе брзо одговорили. Ја сам се спаковала и дошла из Аргентине. Моји рођаци из Црне Горе и ја смо веома лепо примљени и захвална сам на томе – каже Марија Јововић.

Извор: 24седам.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: