Мање познато јесење обално воће

Први пут сам загуштао kiwi у Београду, 1990. Били су то скупи и ситни плодови увозног воћа, тада још увијек непознатог на нашем Приморју!? Више сам очекивао, морам да признам, од фрута који је изгледао управо рајски, онако флуоресцентозелен изнутра, са све црним гранулицама сјемена.

Данас баштиним познанство с једним одомаћеним Русом који каже да се у Боку преселио између осталог и зато што обожава kiwi, који је на обали јефтин до у бесцијење, а у Русији спарушени комад кошта евро!

Дивља наранџа до Нове године украсиће многе херцегновске паркове и приватне ђардине, више неголи паркове Которске, Тиватске или Будванске, јер ће стара стабла опет и опет бити окићена наранџастим куглама. И сви ће плодови које случајне руке са земље могу да оберу – бити обрани, осим оних на вишим гранама: или ће берачи направити сируп од дивље поморанџе, или наранћине – како се зову кандиране трачице ароматичне коре Citrus bigaradia-e.

Фортунела је воћка истовремено украсна и јестива, за дуго жбунаста, из породице јужног воћа. Даје овалне плодове просјечно дуге 5 цм, с укусом између мандарине и поморанџе, и обично се једе с кором. Открио сам да је много укуснија када се ољушти, но мало је оних који би с пацијенцом љуштили фортунелу.

Дивљи нар расте посвуда у природи, неријетко већ између мора и тек неколико метара удаљене Јадранске магистрале – да га сви могу обрати, само да није трња. Осим лимуна, не постоји киселија воћка од дивљег нара, нити здравији сируп који се традиционално прави у пропорцији: 1 литар чистог цијеђеног сока / 1 килограм шећера, те даје дјеци. Никоме није јасно зашто се у приморским кафићима и кафанама не може наручити нешто што је до те мјере аутохтоно као сок од шипка – како Бокељи зову нар, па и дивљи.

Литар најпопуларнијег воћног сирупа свих времена, пуног љековитог кинина из коре, може се наћи на свим заливским пјацама, и на међи 2017. и 2018. године кошта 5 евра.

Јапанска јабука, каки јабука или кака, Diospyros kaki, налик је јабуци, али да би се појела као јабука пуним угризом сметају велика сјемена унутар воћке. Обично није зрела док није мекана, до када купи уста као оскоруша. Кака расте посвуда, зачудо чак и у залеђу, по Херцеговини, чешће него по Црној Гори. Ендемични примјерци из Парка Ђурковић у заливској Јошици потказују неизведену сорту чија су азијска сјемена донијели поморци – јер та не купи уста ни док јој је плод још увијек ал денте. Лишће јапанске јабуке најљепше је јесење лишће на Планети Боки: и зелено и црвено и наранџасто и жуто – у истом јесењем тренутку. На њему се под појмом: хербаријум – подвизавају мали истраживачи када из вртића крену с васпитачицама да упознавају заливску природу и друштво.

Воћка жижула, Ziziphus jujuba, зрела је у октобру. Налик је већој маслини, само што није маслинастозелена, него браон кад је зрела, али ју је најбоље загуштати када на себи још увијек има покоју зелену пјегу. Тада пуцају под зубима и сладе непца. Жижулу је тешко обрати стога што жбунолико дрво врви од бодљи више неголи дивљи нар. Такође ваља имати и овај опрез: жижула има најоштрију кошпицу од свих необичних медитеранских воћака.

Фејоа, Feijoa sellowiana, иако се већ може купити као садница, генерално је најнепознатија рајска воћка на нашем Приморју. Поријеклом је из Јужне Америке и током 10 година биће више жбун него дрво. Рађа обилато, у новембру, зеленим плодовима мекане коре величине ораха. Већи плодови љуште се малчице дебље него кромпир, а мањи се зубима пресијеку на пола. Фејое још увијек нема на пијацама. Укус јој вуче на јагоду, премда јагода није. Кухињским ножићем пререзана на пола, потказује крстолику унутрашњост преукусног меканог плода.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: