О мотиву Божића, писању и језику: Црногорски језик лингвистички не постоји, каже писац из Боке у свом интервјуу за „Новости“
Тачно пред Божић, издавачка кућа “Талија” из Ниша објавила је “Српске божићне приче” – збирку антологијских прича српских писаца на тему Божића.
Уредник Деспот Деспотовић одабрао је 26 писаца, међу којима су Бранислав Нушић, Борисав Станковић, Симо Матавуљ, Јован Дучић, Милош Црњански, Милорад Павић… али је, куриозитетно, само Никола Маловић – српски писац из Боке которске – жив.
Један од два највећа хришћанска празника – Божић, почесто се описује као дан праштања, даривања и љубави, а српски су писци увели и мотив људске невоље, јер је неким јунацима ускраћена лепота Божића. Нушићеви и Сремчеви јунаци су комични, Станковићеви везани за његово Врање… све до Маловића, чија се “Божићна прича” дешава у Котору.
* Како се осећате као једини живи писац међу 25 неумрлих великана?
Почаствован сам већ избором, а посебно темом која нас је ујединила. Мотив Божића инспиративан је вјековима, те су му писци увијек поклањали достојну пажњу. Зашто? Зато што су писали о топлој метафизици у коју вјерују.
* Српске божићне приче казују и о јаду, тугама и несрећама које нас окружују у празничним данима радости и даривања. О чему говори ваша прича?
Моја сторија једина у збирци заправо носи наслов “Божићна прича”, чиме заокружује цјелину јер је дебото последња. Главни јунак је наш најпознатији малаколог, стручњак за шкољке, који током жарког љета у једној ували проналази најрјеђег пужа на свијету, „Murex Victoria„, који је пурпуроносан, и из кога до краја приче успијева да добије кап најскупље боје на свијету, по рецептури старих Феничана – да би, након божићне литургије у Цркви Св. Николе у Котору, из апотекарски мале бочице, јагодицом прста накарминисао усне своје жене. Јер су тог тренутка престали сви постови, и гастрономски и тјелесни.
* Теолошке теме вама нису стране. Ви их програмски често подвлачите…?
Заиста мислим да је сваки роман који добије НИН-ову награду а не ослања се на три вјечите мегатеме као на три кичме – на Бога, љубав и смрт – дугорочно штетан примјер, и да прстом ако и показује на аутора, више потказује чланове жирија поименце.
* Писац сте истанчаног језика који је први у српску књижевност увео море романизама – ријечи које користе само наши приморци. Ког бисте нашег живог писца издвојили зато што инсистира на језику, на ријечима и на реченици?
То би свакако био живи класик, Горан Петровић, заслужни добитник НИН-ове награде. Он је учио српски језик из шестотомног Речника Матице српске, а ја сам надоградио оно што је говорило 10 генерација мојих обалних предака.
* Какав је ваш однос према црногорском језику?
– Црногорски језик лингвистички не постоји.
* Шта у актуелном тренутку подразумјева доследност у изјашњавању по коме сте ви “српски писац из Боке которске”?
Декларативно тиме правим одмак од официјелне Црне Горе из више разлога. Бока которска се директно ујединила са Србијом 1918. јер није ни била дио Црне Горе. Бока которска је нелегално припојена Црној Гори 1945. То су разлози да се као Бокељ издвојим из данас Србији веома ненаклоњене бивше југословенске републике, и да као српски писац дјелима машем с нулте надморске.
* За ваше се име у српској књижевности везује и приморска географија. Ње је читалац са континента пословично жедан. Недостаје ли нашем сензибилитету више мора?
Често одговарам на питања да ли ће рам мојих романа увијек да буде морски и бококоторски. Но увијек морам да нешто кажем и контрапитањем: шта би српска књижевност добила ако бих се и ја тематски преселио на континент? Симо Матавуљ, рецимо, није много добио сличним пресељењем. И даље је најпознатији по “Поварети”, приморској причи, казао је Маловић за „Новости“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
montenegrinski nacisti su jadni i smijesni. kao i njihov hitler, ante, milo i sekula. nazalost, ta najniza vrsta zivotinja radja najvece neljude i psihopate.
Bogami si ti srpski soko ,soj i ljudina ,vidi ti se iz vokabulara… Nije cudo sto svi na vas gledaju kao na kugu.
Ovim montenegrinskim neonacistima je nepremostiva prepreka to što su upravo primorske opštine (osim nažalost „otpisanog“ Ulcinja) one u kojima je najveći procenat deklarisanih Srba!
„Sve go fašista do fašiste“, mislim da ćete Vi i ostali zagovornici ovog „onomatopejskog urlikanja“ na kraju biti ti koji ćete gorko plakati! Meni Vas je iskreno žao i sada u svoj toj vašoj bolesnoj i neopisivoj mržnji, bijedi i ništavilu!
Ostalo ti je još samo da gledaš i plačeš.
Meni za zabavu…
У Беранама смо 2011 године формирали Одбор за школовање на Српском језику.
Тада смо тражили:
– школовање на Српском језику без условљавања са нејезицима,
– враћање статуса службеног језика Српском који је насилно узет,
– формирање Савјета за школовање на Српском језику на свим нивоу,
– други ТВ канал да припадне за Српско говорно подручје.
Било је ту још захтева, али главни су били везани за СРПСКИ језик. Онда су вођени преговори са лика Филеом и Лукшићем. Лукшић је хтео да прихвати да се српском језику врати статус службеног језика, али је позван на брифинг у владу и забрањено му је такво размишљање. Онда је потписан идиотски споразум о бућкуриш језику са цртицама и зарезима. Ништа ни од тог називи споразума није спроведено, али сви ћуте.
Што се тиче новог језика и тада сам истицао да би један језик могао да се осамостали, мора да се разликује 75% од матичног, у овом служају СРПСКОГ језика. Требало је да они који нас представљају траже да се у Аустрији уведе аустријски, САД амерички…
Пошто нам Сорош и ЦИА, преко Загреба формирају НВО цпц и језик, треба их разобличавати.