Мало је оваквих јунака да би им главе секли

Пише: Мишо Вујовић

Нове теме за таласање јавности и фабриковање лажи о угрожености Државе, су Темељни уговор између Српске православне цркве и Владе Црне Горе и избор новог митрополита Црногорско-приморског. Темељни уговор је правни акт ни по чему различит од већ потписаних са Светом Столицом и Исламском заједницом или Јеврејском верском заједницом, али медијски атрактивнији и политички манипулативнији као и све што се, у Црној Гори, доводи у везу са Српском православном црквом или српским народом, неодвојивим од суштинског бића изворне Црне Горе.

“Бојазан за Црну Гору”, изразио је Филип Давид, оснивач “Београдског круга” и “Друге Србије”, човек са великим отклоном од свега што би се могло назвати „српским светом“, наравно, наклоњен Милу Ђукановићу, боље речено један од отворених Ђукановићевих лобиста.

Жута штампа и партијски билтени бившег режима у специјалном рату против Цркве не мимоилазе кључну личност и код верника омиљеног кандидата за новог митрополита црногорског, владику Јоаникија.

Намера актуелног председника Црне Горе и шефа фамилије, је да преко својих веза и медијске сатанизације, спречи или опструише његово постављење на чело Митрополије црногорско – приморске и тако продуби већ постојеће поделе проузроковане несналажењем нове владе и недостатком сагласја и јединства парламентарне већине.

Такав епилог би, уз обесхрабрење верујућег народа, изазвао и озбиљне турбуленције унутар саме Цркве, уверен сам, довољно мудре да правим избором ојача сопствену позицију на тлу Црне Горе.

Спекулише се да, владика Јаоникије није испунио жељу Алаксандра Вучића да говори над митрополитовим одром, што га је конфротирало са руководством Србије. Спочитава му се наводно сврставање на локалним изборима у Никшићу на страну Кривокапића и Бечићевих Демократа.

Чињеница ради, владика је претходно примио и фотографисао се и са лидерима коалиције “За бољи Никшић” предвођене Демократским фронтом, подржане од власти у Србији.

Управо на тој линији није искључен одређени вид реваншизма, сматрају поједини познаваоци прилика.
Већина коментатора апострофира и уплитање званичног Београда у избор новог црногорског митрополита.

Такозвани верски и остали аналитичари, апострофирају наводне поделе унутар саме цркве наглашавајући да конфронтиранист са “најмоћнијим епископом – вођом победничког табора- владиком бачким Иринејем”, може бити одлучујући за избор будућег митрополита.

Познавајући мудрост, духовну и интелектуалну ширину, владике Иринеја, дубоко сам уверен, да ће се управо, владика Иринеј заступати најбоље решење – у интересу српске цркве и српског народа.

Како тренутно тврде упућени, Јоаникије није по вољи ни Београду ни Подгорици. Подгорици због изричито српских становишта и спремности да на било који начин брани интересе српске цркве и српског народа, не прихватајући двокомпонентну формулацију националнг идентитета, док званични Београд иритира његова неспремност да се покори било ком политичком ауторитету, тврде коментатори по службеном задатку, пренебрегавајући чињеницу да је СПЦ живи више од било које идеологије, те да је у умела адекватно да реши и много деликатније изазове.

Дакле што се тиче подела унутар саме приче “ малициозни” осврти ма са које стране долазили, остају, као и већина “експертских” теза у домену неостварених жеља, наручиоца појединих ставова.

“Подела нема нити ће их бити. Приликом избора патријарха било је варница. Избори су завршени и црква наставља да живи у пуноћи јединства у Христу, што ће показати и приликом одлучивања о новом митрополиту”, убеђен је један млађи епископ.

Интерес Српске православне цркве да на тако трусном и запаљивом простору постави утицајног и енергичног епископа који ужива поштовање верујућег народа, спремног да у сваком тренутку адекватно реагује, што је до сада владика Јоаникије, својом безрезервном оданошћу српској цркви и српском народу, у многим деликатним ситуацијама потврдио.

Не смемо преумити чињеницу да је и до сада међународне центре моћи иритирао неприкосновен рејтинг Српске православне цркве у Црној Гори, зашта је веома заслужан, управо епископ Будимљанско – никшићки, који је у преломним тренуцима, уместо затварања у храмове и служење молебана, што је била коначна опција протеста, иступио са ставом да је нужно покренути литије да не би дошло до просипања огромне енергије народа окупљеног око Цркве.

Владика Јоаникије је у одсудним тренуцима показао непоколебљиву истрајност, храбро и достојно носећи владичанско жезло на простору где се интензивно прекраја сопствена историја, где је камен спотицања културно наслеђе, а највећи непријатељ те новонастале конвертитске заједнице монтенегрина – српска црква која је духовно формирала Црногорце.

Углед међу народом је стекао на многим изазовима у духовно изобличеној Црној Гори, где је скоро пола века трајала невиђена репресија над црквом и религијом. У тој антиверској хистерији, предњачило је Цетиње, некада најсрпскије место, у коме су столовали владика Данило, Свети Петар Цетински, Петар Петровић Његош, књаз Данило, краљ Никола…
Сви виђени и најпрестижнији Срби. Поносни својим националним бићем и светосавским духом.

На Цетињу је штампан Октоих првогласник, а само место сматрано је Пијемонтом српског народа у 18. и 19. веку, о чему сведоче многи записи, путописи, песме, приче и документи.

Доласком комуниста на власт Цетиње је интелектуално, духовно и биолошки разорено. Убијани су свештеници, учитељи, чиновници,лекари, трговци, инжењери…

Са лица земље је збрисано неколико генерација угледних грађана под оптужбом да су државни непријатељи. Знатан број је емигрирао, тако да је Цетиње после Другог светског рата постало комунистички град-херој, као сатисфакција за измештање главног града у Подгорицу, што је додатно променило структуру становништва, нарочито експанзијом придошлица са севера и околних брда у тек отворене фабрике.

У таквом, комунизмом инфицираном Цетињу, где се налази седиште Митрополије црногорско приморске и Богословија, почивши митрополит Амфилохије је почео обнову храмова и духовног живота. Пред изазовима није узмицао ни наочити јеромонах Јоаникије, професор и ректор Богословије Свети Петар Цетињски.

Није устукнуо ни када су га опкољавале хулиганске банде на Цетињу, ни режимске хунте у Никшићу, ни покушаји паљења Дедејићевих бадњака у Беранама, ни када су му из “добро обавештених” кругова сугерисали да мора прихватити нову политичку реалност и да је реформисање цркве у ЦГ неминовност. Није га уплашио ни хапшење у Никшићу, ни снајперски хитац у Београду, испаљен са јасном поруком и дуплом метом.

Сећам се смерног и отменог Јована. Срео сам га у неколико наврата са оцем Радованом Биговићем. Висок, наочит, господствен. Студирао је философију и богословију. Деведесете године се замонашио у манастиру Ћелија Пиперска.

Следеће године руља цетињских фанатика и криминалаца, покушала је да насилно упадне у Цетињски манастир.
Нахушкани од екстремних политичара, локални хулигани су каменицама јуришали на ово древно здање док су ученике богословије, често пресретали и злостављали. Млади јеромонах – ректор богословије није стрецао пред насилницима.

Храбро је бранио своје ђаке спреман да укрсти и аргументе и на традиционалан начин. Његова мирноћа је на нападаче деловала обесхрабрујуће и по правилу су узмицали.
“ Ви сте се прије турчења презивали Јабучани”, рекао је мирно једном од вођа цетињских хулигана, и наставио не обазирући се што је окружен разгоропађеном гомилом уличара:

” И када сте се вратили поново у вјеру прађедовску постали сте Богдановићи да би се Богу приближили. Сад пљујете по свему”, обратио се, смирено главном јуришнику на манастир.

“ Уа попе! Неће нас више јахати Срби”, урликну руља!
“ Вас је одавно ђаво узјахо,”смешкајући се мирно узврати владика.

Пишући ову колумну сетио сам се приче о војводи Мирку Алаксићу и Његошу, чија се мудрост често рвала са плаховитошћу колективног менталитета.

Неустрашиви јунак и војвода ускочки Мирко Алексић, најзаслужнији за смрт турског зулумћара Смаил аге Ченгића, бива оклеветан код Господара под оптужбом да се са својим Ускоцима спрема на одметање од Црне Горе и сарадњу са никшићким Турцима.

Његош, изнервиран наређује хитну одмазду над Ускоцима и кажњавање “одметнутог” харамбаше.

Наслућујући велику невољу као опарен је скочио војвода Рашовић из Куча, случајно присутан на Цетињу:

“ Аферим Господару. Нико Турке до данас није обрадовао као што ћеш их ти усрећити скидајући главу Миркову коју би дукатима платили да им је неко донесе“, иронично се обраратио војвода Рашовић, Његошу.

Владика је на тренутак застао, тражећи да позову Мирка како би се измирио са Новицом Церовићем, чију је сујету погодила слава војводе Мирка Алексића.

“Мало је оваквих јунака да би им ми главе секли”, рекао је владика, загрливши војводу Рашовића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: