Malj

Piše: Đurđica Dragaš

Napraviše me prošle jeseni u dvorištu Stevanovom.

Istesaše me od mrkog panja, crnog ko’ čemer.

Ispisaše mi sudbinu čemernu.

Prezimih u podrumu.

Od memljive zemlje oteža mi telo, napuni se mrakom i jadom.

Al’ probi se svetlost i zasja proleće.

Zgrabiše me čvrsti dlanovi Stevanovi.

Zaigra mi srce, jeknu duša zarobljena u panju garavom.

Ugledah nebo i ptice, ugledah kolevku dečju i nedra Miličina.

Videh iskru u očima Stevanovim.

Zapevasmo obojica udarajući kolje u zemlju.

Ogradismo tor za tri ovce, miraz Miličin…

Smejao mu se brk, smejao sam se i ja.

Bili smo veseli i snažni, jedri i moćni.

Ja i Stevan,

moj mladi domaćin,

moja snaga…

Ostavi me uveče na vlažnoj travi, umornog i srećnog.

Al’ usnuh mračan san.

Prikradale se zveri Stevanovoj kući.

Zveri s plamenim očima.

Grebale krvavim kandžama tor što ga ogradismo.

Probudi me lavež pasa.

Nestade san u mirisu jutra i svežeg mleka.

zaboravih ga na ramenu Stevanovom.

Prođe proleće, zatalasa se pšenica, a sunce otkri belinu razigranih jaganjaca.

I svanu dan!

Dan sunčan i crn, dan neba i krvi!

Dokotrlja se zlo i prekri tamom livadu i šumu, zlaćano žito i bele torove.

Nađoše me ruke nečije, beskrvne i divlje.

Zaurlah, nem i težak…

Stevaneee, Miliceee, bežite…sakrijte dete!!!

Al’ stiže ih krvnik.

Zamahnu divlje mojim čemernim telom.

Udarih, ubih, umreh…

Zaćutaše ptice, nestade sunca, presahnu reka.

Gledam zaleđeno nebo u njihovim očima, gledam prevrnutu kolevku i dečje uvojke međ’ krvavom travom.

Crn sam i težak,

Krvav i mračan.

Iz zemlje iznikao, u zemlju se vratio.

Malj mi je ime…

Grdno mi ime,

Grdan i ja….

Izvor: Jadovno