Мали од кужине

Мозак заборавља, трбух памти. Да се ми вратимо балканској чорби. Служи се док је врела. Ако нешто прекипи, нањушиће будући покојници са великим апетитима. То опште национално јело кува се у пакленом котлићу. Ха, благо баби, чорбицу треба и зачинити, запржити, додати свакакве мирођије, речју балканизовати. Прoмешаће мали од кужине, овејани убица. Док једном руком орезује башту, другом, дугом, белом, меша чорбицу у котлићу. Остали зевају, седе на wwce шољама око огромног буковог тавулина (баш као у Буњуеловом филму), надајући се остацима са тавулина.

“Ииимам и јјја право на јјједан тањирић чорбице јјјер јјје котлић мој”, чуло се једно муцање испод црног столњака, са ресама. “До до пу шта шта те ли да да да и и и ја ууучествујем ууу том ууузбуђењу”. Али, одавно се не чује оно муцање, нити испод тавулина неко са неким дели какво узбуђење. Само седе на ве це шољама, и зевају над празним тањирима.

Немам наглих заплета, не знам да ли добро причам, да ли причу банализујем, одн. балканизујем, али и знам да нисам романописац, зато праштајте. Просто, ја сам интуитивни социјалиста. Оно што мали од кужине назива лепим јесте прелив, али у извесним околностима прелив је, у драматуршком смислу, погубан. Па опет ништа не изазива знатижељу попут прелива. Чим дођемо на свет, одмах подигнемо прст, и замочимо га у прелив. Како онда тако и данас. Не уме отворити књигу што неће испружити прст. Прво ће заокружити прстом изнад главе, па тек почети причу о светима. Нити, уме, клет, игда, издалека, изокола, иоткуда почети нешто о држави што неће прстом показати на њу. Да би гласали, прво прстом покаже кога да заокружите, па тек пружи перо. Само у сасвим балканизованој политици могуће је куповати живе гласове. Мртве душе су проза.

Једном сам промуцао да је љубав врста прелива. Има тако сјајних писаца (не само Жид), који најдубље драме душе почињу описом прелива једног обичног ћурећег батака, лепо аранжираног на послужавнику са златним листићима едемске вегетације, и иницијалима даме од пурпурне Сицилије. Да није било иницијала, одн. средњег знака, убица се никад не би открио. Кад је у врту покапала крв по ружи, један прст се злокобно подигао и устремио према белом балкону где је седео Папа са ружом у сувим прстима. Рука је клонула преко странице Јеванђелија. Папа је, само, такао, ледни пудинг, тј. прелив. Кључ драма је у рукама малог од кужине: о, не, прелив је замењен пудингом – густи и јако црвени прелив – који је требало нанети на бифтек, неком волшебном режијом (и сценаријем и режијом), није стигао на балкон, него нестао низ ходнике и подруме ватиканске, а прелепи пудинг за јагоде, уз фанфаре, изнесен је на балкон, на који се само једном годишње показује Папа. Ко ће очекивати олују отрова у пеници пудинга.

Прелив значи и стил. Наш намаз (стил), има другачију сврху не само зато што цели народ куса прелив. Дегустирање балканизованог прелива траје и траје, и траје, и трајаће до пошљетка зато што се од тога прелива споро липсаје. Ко има стила, као Пруст, н. п . р., дуго се, у салону, дегустира отровни чај, дуго, дуго, дуго, на десетак страница, уз опис набора завеса, и нахерених цветова, и бравица и квакица, и тапета, и лавабоа, и нико не зна (не зна ни Пруст), ко ће поднети зделицу чаја под брк, и удахнути отровну пару, јер је и мали од кужине, авај, још увек на балкону, али и у ову зделицу сасут је прах отрова, а, требало је, једноставно, само, заменити, зделице. Код нас, у балканизованим пословима, прво се пролије крв, па се тек онда пише драма. Такви су, листом, и романиписци. Ниједан наш писац није написао текст пре злочина. А тек где је текст који се поиграва са сопственим страхом. Зато се бифтек одмах прелива крвљу. Где је бифтек био пре тањира, куда се смуцао и досађивао, блејао или кокодакао, о томе ништа, ни словцета. Зато су такозвани људи од пера само пука околина злочина. Поломљени инвентар, којечији костур бачен у каду. И док песници муку муче како да обоје библијску фразу злосрећног вулгуса, дотле којекакав тип из гомиле – можда и онај мутко испод столњака – испење се на тавулин, и зарије зубала и прсте у ваздухе, и заурла, и објави крај беспримерне каријере. Онда, опет, уз фанфаре, на послужавнику износе бифтек, преливен крвљу. Неталенту балканизованом доста је житке моке.

Балканизација значи и смртоносни прелив и вере и сујевере и секте и секса и политике, значи и прелив за све анималне укусе, па и за оне још мрачније. Што је веома демократски. Који вас је прелив сачувао од деликвенције. Мене је сачувала неспособност да пишем прозу. Да сам умео написати роман, не бих јаукао у овој вукојебини. За роман треба и косе пројекције. За праву драму треба и зачуђено лице лица које не зна да је умрло, иако, у стварности, треба да га умру кроз тридесет година. Мој таленат је изгубљен за вечита времена. Отуда само преливи. Немам талента, пре свега, за сценску поставку, са једне стране, иако је и прелив извесна сценска поставка.

Плакат је решио мали од кужине: стиснута песница са испруженим прстом.

Мој наклон!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: