Мали ноктурно за Петра К.

Пише: Милош Радуловић

Малени Петар весело је скакао шупљинама свог „унутрашњег ја“.

Вјерујући да ће једнога дана, када порасте, кад постане неко, бити личност од формата,

Ал ни сумњао није да шупљине су трајне,

Да празнина је хронична

И да се личност не прави од блата.

Но, времена вјетрови не хају за смјер,

Па кукоље бројно дижу у зрак,

Тако и нама малени Петар,

Шупаљ, ал истрајан стиже у етар.

И јавља се тако у сатима ноћним,

Машући својим жабљим потковицама,

Док мамузе чизама новцем пуних

Раздиру сапи од пуноглавца.

А жаба к’о жаба, из своје перспективе,

Висине људи не види јасно,

Па јој се често учини лудој,

За њену људскост да није касно.

Петар и сада весело скакуће, оним истим старим шупљинама, које никад не видјеше зраке части, ал сад је велик у својој малености, па само у мржњи налази сласти.

И колико год малени Петар,

Скривао своје личности дупље,

Не смије се заборавити, важно је знати,

Да Петрово Ја, ипак је шупље.

Милош Радуловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: