Макијавелијева формула

Пише: Бећир Вуковић

Макијавели, ко бијаше тај тип. Тај маестро формула власти каже, да владалац никад не може урадити народу оно, што народ може урадити владаоцу.

У било ком смислу. Хвала богу, владалац не може поубијати цијели народ, нити цијели народ намаћи на вјешала иако има шума и конопаца, нити цијели народ распети, а нашло би се и колаца и чавли, али све то може народ да уради том монструму – владаоцу. И, не само то, него му и сјеме затријети.

Не треба далеко скитати и тражити примјере. Уопште, владаоци су лоше  завршавали, будући да је свака власт проклета. Проклетство власти, народ и  диктира и свједочи. Било гдје да крочите, по Србији, Аустрији, или Њемачкој, остали су пусти дворци, виле, и бање, гдје су владаоци у крви завршавали, у најбољем случају, гдје су потоњи пут коначили, прије него су заувијек побјегли, и изнијели главу. (Побјегао је и ваш цар јунака). Најпознатији европски тргови бијаху окићени вјешалима, низ калдрме тргова котрљаху се главе краљева и краљица, оне величанствене зидине тамнице су у којима су кости оставили владаоци. Ништа друго нијесу ни зидине Скадра, Жабљака, Смедерева, Котора… Версај је врт смрти. Мајстор смрти у Њемачкој, на сваком углу, оставио је свој крвави печат.

Народ је исто што и свака природна појава: исто што и поплава, пожар, суша, иста  апокалипса. Шта би могла друго бити и библијска апокалипса.

Само будале, и лоши родољубиви пјесници, обдарени римовањем, и метрећи све као дрва, могу по дворанама смрти тражити трагове етике и естетике. Одавна се  историја убуђала – сломила оловку – и побјегла из тих уклетих одаја. Можете, сто пута доћи под  зидине Звечана, али бјежаћете од истине коју памти камење. Истину Звечана не можете ни ви, ни историја видјети. Па ипак, на бедемима Звечана вијори  се највиша тробојка коју сам видио.

Макијавели у ‘Владаоцу’ подастире теорију да „циљ одређује средство“. Дакле, одређује, што је доктрина реалполитике и прије и послије Макијавелија. Владалац, али не и Макијавелијев, окренуо је наглавачке Макијавелијеву теорију, па и дан данас важи погрешна интерпретација да – циљ оправдава средство. Ову изврнуту доктрину, једнако примјењује сваки савремени владалац, као и полиције свих свјетских владалаца. И на Јелисејским пољима, и на улицама Тиране и Подгорице, полиција исто оправдава пендреке. Полиција је протеза народа, отуда таква самомржња. Једино је владалац извађено око из главе цијелог народа. Око које гледа са трупине.

Макијавели учи, да политика не стоји на етичким стубовима, па макар се радило и о Атини, и Акропољу, јер, било шта оправдати, односно, спровести у дјело, значи – учинити етички исправним. Додуше, то је стара грчка дефиниција, коју зна напамет сваки матурант, и сваки кафански философ. Заиста, политика није у стању да ваја етичка дјела – није у стању да ишта учини етичким чином. Напротив, од ње се то и не тражи. Нарочито то би требало да знају они који су наумили да се баве политиком, још и више они који су кренули туробним степеницима ка столици владаоца.

Кад јединствено – апокалиптички дјелује, народ се не осврће на етичке путоказе. Зато, никад, и ниједан етичар неће разумјети такозвану светину, која се цери испод нечијих вјешала. Највише церећи се баш ономе којега су до јуче у носиљци носили на раменима. Нијесу то ни циници, али, стварно шта су – никад се неће знати. Имати на уму: народ је у стању да уради и оно што појединцу (па ни владаоцу), никад не би пало на памет, нити би могао учинити. Овдје и остављамо колективно несвесно, о којем ништа не знамо премда се одиграва у нама. Ничија лампа није га освијетлила.

Ако је на помолу крај и наше историје, како знати – шта на крају чека овдашње, и сличне балканске владаоце. Кад народ пред богом, на своје грехове натовари и грехове владаоца, кад упрти и њихову једину тајну – безбожност – владаоца сатру без остатка. Забране му и дјецу да има. Забране да се у гробље копа. Тада је на сцени порицање сваке емоције.

Не брините о свом владаоцу. Неко, већ брине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: