Свака трагична ситуација, кроз човечанство, изнедрила је фантастична уметничка дела. Књижевна, ликовна, филмска, музичка, позоришна… У данима у којима се налазимо она могу да послуже као утеха, као чињеница да се ово не догађа само нама сада, да се дешавало и да ће проћи. Срећа у свему овоме је присуство модерне технологије, која чини да нам уметност буде доступна. Како ће све то изгледати у будућности, нисам сигурна – каже о овом времену пандемије Љубинка Кларић, и култури глобално „пресељеној“ на онлајн, која се људима широм планете чини као инјекција оптимизма и животне лепоте.

Наша популарна глумица ове дане изолације и сама улепшава многобројној публици путем репризирања хит-серије „Мој рођак са села“. У овој драмској саги игра улогу учитељице Дуње Шарчевић, која јој је можда донела и највећу популарност у каријери. Сада, са временске дистанце од девет година („Мој рођак са села“ премијерно је емитован на РТС од 2008. до 2011), она истиче да јој је драго што је била део тог серијала, који је очигледно публици важан и радо гледан.

– Чини ми се да ће постати део култа једне генерације, као што је за мене био „Бољи живот“.

Јунакиња која јој је донела наклоност милионског гледалишта је храбра и бунтовна, не прихвата компромисе, бори се за своју слободу и интегритет, и одлучна је да сама прави своје животне изборе. Колико су женама, у овим нашим још увек присутним патријархалним стереотипима, такви циљеви лако остварљиви, Љубинка каже:

– Не мислим да живимо у патријархалном друштву. Мислим да су жене много слободније и да им је далеко лакше да остваре своје циљеве. Бунт ће увек бити реакција на постављање граница које се противе здравом разуму и он је у природи сваког човека, без обзира на пол. Да ли ћемо га испољити, и када, одлука је сваког појединца.

Дуња Шарчевић, коју игра, како истиче, по много чему јој је и врло блиска.

– Морам да признам да сам у току снимања „Мог рођака са села“ и сама, приватно, донела тако радикалне и, по мом мишљењу, храбре одлуке – напустила сам земљу и каријеру преселивши се на други континент. Нисам сигурна да постоји велика разлика између мене и Дуње.

Из искуства стеченог животом у Америци, одакле се вратила 2009, да би овде подизала сина, који је тада био беба, Љубинка говори о ономе што чини „амерички сан“, али и о стварима које би људи у Америци могли да прихвате одавде као неки „српски сан“.

– Све зависи од тога шта је за кога „амерички сан“. Зависи од тога какву је јаву оставио иза себе. За некога су то милиони долара, за некога безбедност, а за некога могућност да може да нахрани своју породицу. Када то узмемо у обзир, онда би то могао уједно да буде и модел за усвајање. Што се тиче „српског сна“, па ми сваки дан живимо викенд просечног Американца – истиче популарна глумица, која нам „долази“ у домове и као комични лик Елеоноре Лоле Каћански, у још једном хит-серијалу „Тате“, који се од ове године емитује на Првој телевизији.

У овој породичној теленовели она игра бившу супругу пропалог глумца који је у новом браку са младом женом, а њена Лола Каћански изнова нас подсећа на тезу да ништа на овом свету није тако неодољиво заразно као смех.

– Волим да играм у комедијама и одиграла сам доста комичних ликова у позоришту. Никада не потцењујем публику и зато се трудим да их играм што озбиљније. Чак и најтеже животне ситуације носе искре комичности, и то треба искористити. Морамо се смејати да не бисмо полудели – каже Љубинка.

За прву филмску улогу у „Нормалним људима“ Олега Новковића добила је престижну награду „Царица Теодора“, сарађивала је са редитељима Дејаном Зечевићем, Ђорђем Милосављевићем, Мирославом Момчиловићем… Ту су и многобројне улоге у њеној матичној кући, БДП. То што је свих ових година ипак остала најпрепознатљивија управо по својим ТВ ликовима.

– Одувек се знало да је телевизија најмоћнији медиј, и да појављивање на малом екрану носи већу препознатљивост међу публиком него филм и позориште – каже, истичући да, рецимо, постоје представе које много воли и које би играла сваке вечери.

Колико је тренутна ситуација, у којој су због пандемије прекинута и одложена сва снимања и све позоришне представе тешка за њену професију, да ли је и глумцима потребно и важно „тренирање“, Љубинка овако коментарише:

– Глумци никада не излазе из тренинга. Говорим у своје име. Тренутно сам посматрач људи и ситуација. Анализирам и интегришем. Када дође време, видећемо какав ће облик добити.

Луксуз и хир

Глумица коју публика памти и по серијалима „Неки нови клинци“, „Лифт“, „Црни Груја“, „Дангубе“, „Љубав, навика, паника“… није оптимиста да ће се после пандемије променити однос нашег друштва према култури.

– Бојим се да ће бити мало горе. Оног тренутка када будемо економски здрава држава, уметност неће бити третирана као луксуз и хир, биће доступна свима и добиће своје заслужено место – истиче Љубинка Кларић.

Заробљавање природе

О тренутку када је наш професионални, стваралачки и лични живот смештен у изолацију, Љубинки је тешко да говори, јер још није сигурна како се због тога осећа.

– Нисам чак ни сигурна да ли смо уопште спремни, као друштво, да извучемо било какве конкретне закључке, све је неизвесно и не знамо како ће изгледати крај. Могу само да размишљам. Мислим да смо толико дуго мрцварили и заробљавали природу да је она на крају заробила нас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: