Љубавници – Милош Црњански

Нико нас неће поделити више,
на добре и грешне.
Тајни смо као гране снежне,
а све што је старо у љубави,
плаче све тише.
Још мало само, па ћемо
суморни, са осмехом тужним,
у страстима ружним, стати,
болни, бледи, уморни.
У биљу, или нечем другом,
моћном, над пропланком једне шуме младе,
наћи ћемо опет своје наде.

У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.
И, кад, опет, као вечни цвет,
над телима уморним, небеса заплаве.
И загрљај опет буде свет’,
као злато око свете главе,
са тамјана мирисом суморним,
нећемо знати који грех то беше,
међу гресима што ко облаци плове,
што нам та тела и душе даде дивне и нове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: