Љубав кроз дјело Достојевског и Нови Завјет

Пише: Јована Радоњић

Када се помене ријеч „љубав“ немогуће је не помислити на љубав Божију, као и на љубав према ближњима. Нажалост, данас се на љубав не гледа широко, већ приземно и уско. Сви ми говоримо о љубави према ближњима, али то није само осјећај пријатности, већ је највећа љубав жртвовати себе због ближњих, а то није лако, почевши од свакодневних ситуација до неке веће жртве.

Двије највеће заповијести Господње су: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом“ (Мт 22:38) и „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт 22:38). Десет старозавјетних заповијести сада су сажете у ове двије, Бог закона из Старог завјета сад се у Новом завјету објављује као Бог љубави која свима нама дјелује као чудо. Зато и Христос каже да његова истина није од овога свијета, а и љубав коју је проповиједао као да није од овога свијета.

Иван тврди да је немогуће вољети свога ближњега:

Никад нисам могао да разумем како човек може волети своје ближње. Баш ближње, по мом схватању, није могућно волети, већ можда само далеке. Ја сам читао некад негде о Јовану Милостивом (једном светитељу), како је он, кад му је дошао гладан и промрзао намерник па га молио да га огреје, легао с њим заједно у постељу, загрлио га и почео му дисати у загнојена уста, која су заударала од неке страшне болести. Убеђен сам да је он то чинио са унутрашњим мучењем, са лажним усиљавањем, због љубави која му је дужност налагала, и због покоре коју је себи наметнуо. Да бисмо могли заволети човека, потребно је да се он сакрије, а чим покаже своје лице – оде љубав.^[1]

И даље Иван закључује: „Апстрактно још се и може волети свој ближњи, па чак понекад и издалека, али изблиза скоро никад“.^[2] Овакву врсту љубави Иванове упоредила бих са Ничеовским проповиједањем љубави према даљњем:

Да ли вам саветујем љубав према ближњима? Много радије бих вам саветовао бекство од ближњих и љубав према најдаљима! Узвишенија од љубави према ближњима јесте љубав према најдаљем и будућем; још узвишенија од љубави према људима јесте љубав према стварима и аветима.^[3]

Аљоша има спреман одговор и позива се на старца Зосиму:

О томе је не једанпут говорио и старац Зосима – примети Аљоша – и он је говорио да лице човјеково многима у љубави још неискусним људима често смета да воле. Али има и много љубави у човечанству, и скоро сличне Христовој љубави, то ја знам Иване…^[4]

„Иван је гроб“^[5], рекао би Митја, „гробовима“, истина окреченим, назвао је Христос фарисеје. Иван у једном тренутку чак и говори Аљоши како се плаши да ће га замрзјети, али зар не воли лепљиве листиће у прољеће и зар га не мучи страдање дјеце, зар не пада у најдубљу тугу док прича о дјечаку кога су растргли пси. Иван је горд, али то није ни приближно сва истина о њему; Иван покушава разумом да допре до Бога. Иван је генијалан ум који схвата све узроке, све процесе, све посљедице, али у том логичком резоновању слиједи, у тој систематичности и повезаности, да он налази или искривљену или непотпуну истину дату у фрагментима. Ивану није страна љубав, али му је најближи разум и закони по којима он функционише.

Сам Христос на приговор фарисеја да је субота нерадни дан и да се тада не смије радити, одговара како не постоји човјек због суботе, већ субота због човјека и тиме раскринкава сваки формализам као нешто беживотно и, самим тим, необавезујуће. Иван није формалиста, није ни фарисеј, он се само искрено мучи питањима и спреман је да врати улазницу за рај, а он тиме заправо не одбацује Бога већ свијет који је створио, али у свему томе недостаје она љубав коју је апостол Павле проповиједао, љубав која се не надима, која се не горди, која све прашта и све разумије док је Иван прилично горд, не жели да опрости и одбија да разумије. „Ти си ми мио, нећу да те упустим, нити ћу те уступити твоме Зосими“^[6], говори он Аљоши, али када је помислио да га је приволио на своју страну, Аљоша му узвраћа пољупцем, истим оним којим је Христос пољубио Инквизитора. Иако Иван у том тренутку иронично оптужује Аљошу за плагијат, рјечитији одговор и одговор са више љубави није могао да добије. Иван по ријечима Роберта Л.Џексона жели да га одврати од Зосиме и манастирског живота.^[7]

И Велики Инквизитор воли човјека, али како га воли? Воли га поробљеног, уплашеног, заслијепљеног, приземног и на неки начин банализованог. Све је то лажна љубав, јер љубав не зна за ропство, за страх, љубав је она слобода коју нам је Господ дао. Велики Инквизитор фанатично вјерује, а потреба фанатика је да непријатеља тражи свуда и на сваком мјесту, са толиком страшћу, преданошћу и упорношћу, са толиком извитопереношћу да вјерује да је злочин доброчинство и да је он ипак тај који зна шта је најбоље за људе. Велики Инквизитор говори о човјеку као о слабијем бићу него што је то Христос могао и да претпостави, и то је истина од овога свијета, али спуштена за још који степен у дубину све до самог подземља.

Са друге стране, Христос вјерује у људско достојанство и чистоту. Он вјерује у човјека и даје му потпуну слободу. Његова вјера се огледа у ријечима да човјек треба да тежи савршенству као што је савршен Отац Небески и то јасније говори о његовој истинској љубави према човјеку.

Постоје три веома важна говора у роману Браћа Карамазови, чија је полазна основа патња дјетета: Иванова побуна, Митјин сан и Аљошин говор код камена у епилогу романа. Митјин сан представља важан корак и излазак из егоцентричног Ивановог бунта. Митјин сан, измучени Иванов монолог о страдању дјеце и на крају Аљошин морално и духовно подстицајни говор. Зато је Митјин сан важан искорак из мочваре Иванове егоцентричне побуне, корак ка нечему сасвим другом: ка стању ума и постојања, у коме се патња може претворити у исцјелитељску успомену.^[8] Митја, за разлику од Ивана, на патњу не одговара бијесом и огорчењем већ муком и саосјећањем, дивљом ирационалном жељом да помогне свијету који пати.^[9]

Проповијед на Маслинској гори и Павлова посланица Коринћанима и свеукупна Христова ријеч и дјела милосрђа и љубави улазе у проповијед старца Зосиме да живот треба завољети и прије његовог смисла, да ће се, у ствари, кроз љубав према животу јавити и смисао. Овај мотив директно кореспондира са текстом Посланице апостола Павла. У тим ријечима, у химни љубави је садржана истина да све оно што није љубав постаје пепео, а оно што је у љубави остаје вјечно и свето. Али, како доћи до овакве љубави, посвједочити је својим животом у свијету у коме је зло свеприсутно? Како живјети у складу са тим чудесним ријечима апостола Павла, а при том бити свјестан свих искушења и упркос њима љубављу побиједити зло.

[1] Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазови, т. 1, стр. 311–312.

[2]Исто.

[3] Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Октоих, 1998,  стр. 99.

[4] Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови, т. 1, стр. 312.

[5] Исто, стр. 144–145.

[6] Ф.М.Достојевски, Браћа Кармазови,т. 1, стр.321.

[7] https://cyberleninka.ru/article/n/rech-aleshi-u-kamnya-tselaya-kartina/viewer 12.12.2020.,12:00

[8] Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазови, т. 1, стр. 275–295.

[9] Исто.

Прочитајте ЈОШ: https://www.in4s.net/golgota-i-vaskrsenje/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: