Фељтон је настао на основу књиге Предрага Савића „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“.
У историји „Народне просвете“ нису се штампале само књиге — у њеним уредничким собама исписивале су се и велике личне и духовне приче српске и руске интелектуалне елите. Међу њима посебно место заузимају блискост Десанке Максимовић и руског емигранта Сергеја Сластикова, као и трагична судбина једне од најобразованијих Српкиња XX века, Анице Савић Ребац. Управо кроз њихове животе јасно се види да је издавачка империја Анатолија Ивановића била много више од пословног подухвата — била је живо културно жариште у којем су се укрштали преводилачки подвизи, велике интелектуалне амбиције и судбинске људске везе.
„Народна просвета“, издавачка кућа коју је у Београду после Првог светског рата основао руски емигрант Анатолиј Ивановић, била је много више од штампарије и књижарског предузећа. Она је постала културни мост између руске емиграције и српске књижевности, место на којем су се укрштале судбине, језици и нације. У њеним просторијама, међу рукописима, преводима и књигама, настала је и једна од најзанимљивијих културних и личних прича међуратног Београда — блискост Десанке Максимовић и Сергеја Сластикова.
Десанка Максимовић (1898–1993), рођена у Рабровици код Ваљева, школовала се у Ваљеву и Београду, да би потом дипломирала на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност и општу историју. Усавршавала се и у Паризу. Већ двадесетих година постала је једно од најпрепознатљивијих песничких имена српске књижевности. У кругу „Народне просвете“ није била само песникиња него и активни преводилац руске књижевности.
У великој едицији из 1933. године учествовала је у превођењу дела Фјодора М. Достојевског:
— „Изабрана дела“, књига XIII „Новеле“ — са руског превели Десанка Максимовић, Бранка Ковачевић и Јован Максимовић
— „Изабрана дела“, књига XXV „Ујкин сан и друге приповетке“ — са руског превеле Десанка Максимовић и Бранислава Ковачевић
Сергеј Сластиков (1892–1967), руски емигрант, песник, професор и преводилац, припадао је образованом таласу беле емиграције који је после револуције уточиште нашао у Краљевини СХС. По доласку у Београд укључио се у просветни и преводилачки рад и брзо постао један од поузданих сарадника „Народне просвете“. У оквиру исте едиције забележено је његово учешће у преводу:
— Ф. М. Достојевски, „Политички написи“ — са руског превели Сергије Сластиков и Никола Љуљка
Поред тога, Сластиков се појављује као један од главних преводилаца у серији И. С. Тургењева:
— „Сабрана дела“, књига XIII „Чудан случај“
— „Сабрана дела“, књига XV „Часовник и друге приповетке“ — са руског превели др Димитрије Ђуровић, Сергије Сластиков, Бранислава Бојовић, Зорка М. Велимировић и Јован Максимовић
Књига наглашава да су њих двоје заједно учествовали у великом подухвату преношења руске књижевности на српски језик под уредништвом Исидоре Секулић. Њихова професионална блискост временом је прерасла у дубоко духовно и животно повезивање.
Посебно снажан и симболички значај има чињеница да су Десанка Максимовић и Сергеј Сластиков сахрањени у заједничком гробу у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела, у непосредној близини гробова породице Ненадовић. Тај заједнички вечни починак, како се у књизи наглашава, остао је трајни знак њихове блискости која је надживела и време и идеолошке ломове XX века.
Посебно место у том интелектуалном кругу припадало је Аници Савић Ребац (1892–1953) — једној од најобразованијих Српкиња свога времена, класичном филологу, есејисти и преводиоцу изузетне ерудиције. Њена веза са „Народном просветом“ представљала је једно од кључних поглавља њеног живота и интелектуалног деловања.
За ову кућу она није била само преводилац већ и озбиљан филозофски ауторитет. У оквиру издавачког програма објавила је своја значајна дела:
— „Хеленизам и ренесанса“ (Београд: Народна просвета, 1924)
<
— „Платонска естетика“ (Београд: Народна просвета, 1932)
Поред сопствених филозофских студија, деловала је и као тумач европске модерне. Њен предговор „Томас Ман и проблем уметника“, објављен у књизи Томас Ман: Изабрана дела (1929), представљао је много више од уводног текста — био је мост између немачке модерне и српске читалачке публике.
Захваљујући њој, „Народна просвета“ добила је духовну ширину и филозофску дубину, док је она у оквиру куће обликовала сопствени естетички и мисаони израз.
Посебну димензију њеном животу дао је брак са Хасаном Ребцом, оријенталистом и интелектуалцем широког образовања, чије је познавање источних језика било високо цењено у београдском научном кругу.
Трагични завршетак њене животне приче дубоко је повезан са судбином њеног супруга. После Хасанове смрти, Аница је, како се бележи, донела свесну одлуку да оконча живот, доследно својим филозофским уверењима о достојанству и слободи духа. Њена смрт 1953. године била је, у том смислу, трагичан епилог једног изузетног интелектуалног и духовног партнерства.
Аница и Хусеин
Кроз судбине Десанке и Сластикова, као и Анице и Хасана Ребца, јасно се види да „Народна просвета“ није била само издавачка кућа. Она је била живо културно средиште у којем су се преплитали лични односи, преводилачки подвизи и велике филозофске и књижевне амбиције једног времена.
