Љиљана Хабјановић Ђуровић: Интелектуална елита има хладна срца и скврчене душе

Књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић за „Новости“, о делу „На путу ка Гори“: Нeћу да се одрекнем Косовског завета. Идем даље путем који сам давно одабрала

Пут ка Гори је за Љиљану Хабјановић Ђуровић пут преображаја. Пут ка Христу Богу. Корачајући тим путем, понекад посрћући, понекад падајући, пронашла је оно најважније: веру, љубав и наду.

Наша најпопуларнија списатељица недавно је објавила књигу „На путу ка Гори“, која је, како каже, део специјалног „пакета“ у коме су и четири њена романа, у којима је описала историју српског народа од 12. до 17. века. Овај „пакет“ у лепој кутији објавила је као свој мали допринос обележавању осам векова самосталности Српске православне цркве. Књигу „На путу ка Гори“ чине говори које је Љиљана Хабјановић Ђуровић одржала на уручењу књижевних награда које је добила.

– Имам неколико најдражих награда – каже саговорница Новости. – То су Орден Светог Саве, који сам добила на предлог патријарха Павла и Орден Деспота Стефана за који ме је предложио патријарх Иринеј. Поносна сам и на четири Награде за најчитанију књигу у библиотекама Србије, „Беловодску розету“, а једина сам жена добитник Видовданске награде града Крушевца.

Ауторка многих бестселера истиче да је писац духовне, а не интелектуалне елите.

– Они који себе називају интелектуалном елитом често имају хладна срца и скврчене душе – каже нам. – Често са нескривеним презиром гледају на људе који су мање образовани, мање успешни, чак и мање дотерани. Они се често гнушају свог „крезубог“ народа. Не желим да будем њихов писац. Има међу мојим читаоцима и врхунски образованих људи, и оних неуких. Али сви они осећају и разумеју срцем. И то је најважније. Јер, вера, љубав и нада у срцу су.

У књизи „На путу ка Гори“, списатељица је објавила и писмо Ерики Џонг, које је остало без одговора.

– Писала сам јој у време бомбардовања, молећи је да искаже солидарност са својим читаоцима у Србији, да се придружи оним часним и храбрим уметницима који су дигли глас против насиља најмоћније земље света над једним малим народом. Не само да ми није одговорила. Није учинила ниједан гест солидарности са својим читаоцима.

У том писму Љиљана Хабјановић упозорава „да владари света помажу сепаратистима и терористима да отцепе КиМ“.

– Ерики Џонг, Јеврејки чији се народ 2.000 година заклињао: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“ и најзад дочекао да се врати у свој свети град, написала сам: „Замислите Израел без Јерусалима – то је Србија без Косова и Метохије – каже наша саговорница. – Замислите Јевреје без Јерусалима – то су Срби без Косова и Метохије.“ Одрицање од Косова и Метохије, прихватање окупације као решења, био би наш најстрашнији национални пораз. Изгубили бисмо достојанство и самопоштовање.

За списатељицу светосавље је траг светлости за којим смо ишли кроз таму векова:

– Као што су се на Светог Саву угледали кнез Лазар и Василије Острошки, кнегиња Милица и деспотица Ангелина, тако је у сваком нараштају било људи попут њих. Тим угледањем настала је и одржава се духовна вертикала српског народа.

Од јунакиња својих романа, које су биле историјске личности, научила је да „душа није марамица од млетачке чипке која се продаје на трговима“ и да „не треба одбацити дарове Божје да би се примили дарови царски“. Из Јеванђеља је научила да „не вреди човеку да задобије читав свет ако души науди“:

– Трудим се да живим по том знању. Да ме је то коштало, јесте. Можда су најзначајније неке прилике за већу афирмацију у иностранству које сам, свесна шта чиним, покварила зато што нисам хтела да пристанем на оно што би у суштини било одрицање од Косовског завета и православља. Када осетим да сам платила цену ја кажем: Они раде свој посао, ја радим свој. А Бог све види. И идем даље, путем који сам давно одабрала. Верујем да он води ка Гори.

Неодговорни према језику

– Као друштво смо врло неодговорни према језику и писму – каже Љиљана Хабјановић Ђуровић. – Језик нам је искварен туђицама. Ћирилица је све мање у употреби. И то не могу да промене рекламне кампање и билборди. То могу да промене само добри закони и један организован напор читавог друштва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: