Лијева Ријека и „Људи гвоздене руке“: Бранили част Васојевића
Црногорски четници
Пише: Иван Милошевић
Мало је познато да је у Лијевој Ријеци у јулу 1941. године и уочи општенародног устанка формирана тајна официрска организација под именом „Људи гвоздене руке“. Лијева Ријека је тада била пуна официра југословенске војске који су се са фронтова према Албанији и Космету наком слома Краљевине Југославије вратили кућама. Као образовани официри знали су да им се спрема велико зло, како од окупатора, тако и од комуниста који су у љето те године већ почели са ликвидацијом виђенијих љеворечких домаћина.
Да би се супроставили окупатору, али и комунистима, мајор Ђорђије Лашић је створио тајну официрску организацију, која је касније прерасла у Љеворечки батаљон краљевске војске. Према записима послијератне УДБЕ и једног од њених функционера Војина Зечевића у организацији „Људи гвоздене руке“ били су поред мајора Лашића још 24 официра и то: потпуковник Радивоје Урошев Милошевић, мајор Андрија Весковић, капетани: Арсо Р. Боричић, Миро. В. Дујовић, Видак В. Зечевић, Оташ В. Зечевић, Новак Н. Миликић, Шћепан Н. Радевић, Вукадин Ђукић, Милош С. Милошевић, Радивоје П. Крушчић, Трифун Ј. Гогић и Бранко Р. Радевић, поручници: Машан М. Аџић, Мило Т. Аџић, Зарија Р. Зечевић, Петар М. Милошевић, Милован И. Милошевић, Мило М. Томовић и Тодор Гогић, потпоручниџи: Вељко Р. Томовић, Војин М. Дујовић, Драгиша Т. Дујовић, Драго С. Вешовић, Симо С. Зечевић и Спасоје М. Зечевић, војни чиновници треће класе: Божо Л. Милошевић и Војин Р. Гогић и судски потпоручник Лука С. Зечевић. Овај списак налази се и у књизи Драгана Радевића „Братоубилачки рат“, штампане прије три године.
Поменути официри активно су радили на стварању Љеворечког народног батаљона који је формиран 6. децембра 1941. године. За команданта је изабран ђенералштабни мајор Ђорђије Лашић, а за начелника штаба је постављен капетан Бранко Радевић. То је била прва војничка организација створена у Лијевој Ријеци и осталим Васојевићима која је имала 469 војника.
Батаљон је имао и свој програм и у њему је писало сљедеће: “ Оснива се Љеворечки народни батаљон са задатком: да се заштити живот, част и имање сваког Љеворечанина; ако се примијети да неко ради на штету традиције, достојанства и поноса Љеворечана и Васојевића судиће му искључиво народни суд, а не неко други; у батаљон улазе сви способни Љеворечани од 18 до 70 година, батаљон не носи никакво партијско обељежје, већ је искључиво општенародни и национални; у њему се окупљају све народне братске снаге, како би се спријечило њихово расипање, забрањује се међусобно убијање и дјелатност која би довела у питање опстанак народа, а сваки припадник батаљона ће положити заклетву. Батаљон ће имати команданта, ађутанта, штаб и народни суд, као и Одбор за исхрану и помоћ избјеглицама“.
Батаљон је имао шест чета. Командант прве чете био је Петар Милошевић, друге Новак Миликић, треће Миро Дујовић, четврте Видак Зечевић, пете Вујадин Гогић и шесте Оташ Зечевић. Батаљон је на почетку дошао у сукоб са партизанима који су добили наређења да ликвидирају виђене људе из овога краја, који су већином били против комуниста, а што је био и њихов једини гријех.
Добар дио Љеворечког батаљона кренуо је са Павлом Ђуришићем ка Словенији и већина њих се никада није вратила кући. Или су их у Босни побили заједничким снагама партизани, усташе и Њемци или су стријељани у Словенији током маја 1945. године. Поштеђени су само голобради младићи који су из Словеније послани у војску, а неки од њих тек након одслуженог рока од двије године вратили су се у Лијеву Ријеку, иако су их породице већ оплакале. О припадницима Љеворечког батаљона и данас се мало зна, па чак и њихови директни потомци данас не желе и неће да их помињу. Ваљда се плаше да не помуте комунистичку лажну слику о њима по којој су сви они који нијесу били са њима били издајници. И данас се у Лијевој Ријеци срамежљиво помињу њихова имена, а тек ријетки су подигли породичне гробнице припадника Љеворечког батаљона. Оне су за сада једини свједоци да су постојали југословенски официри који су се током Другог свјетског рата борили против окупатора и комуниста и за своје идеје дали животе. У љеворечким Тузима мој отац и стриц поставили су спомен обиљежје своме оцу и мом дједу капетану Милошу С. Милошевићу, којег су на правди Бога стријељали партизани 21. маја 1945. године у Кочевском Рогу. Овај текст пишем како се не би заборавило његово име и страдање осталих четника из Лијеве Ријеке.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Miro Dujovic komandir 3 cete…
Knjihu Pucaj rat je xavrsen nisam.procitao. ali svakog.leta odem gore gde je poginuo Scepan Djukic i moja familija greskom.ubila 5 milosevica i onu M.Mujovic. U lutovu marta 1942. Procitao sam Vatre sa Komova. Komunisticki Pamflet ali izvrsna knjiga puna netacnih- tacnih informacija
samo okrenes naopacke i dobijes istinu SVIMA JE PREPORUCUJEM
ja sam.isao i.pricao sa starim ljudima 2010-2015-2023 vec nisam nasao sagovornika u Lijevoj Rijeci ..snimio sam malo materijala i mnogo mi.je zao. sociolog sam.po vokaciji ali sam pre studija zavrsio i film i tv kameru… zelim da napisem i snimim kratki dokumentarni film za koji mi treba pomoc a potom bi snimio i izmontirao malo duzi dokumentarni i ubrzo igrani film ili mini seriju… treba mi pomoc… moja familija je tipicna prica… elita kraljeve garde ( kapetan kraljeve garde Miro Dujovic) a drugi deo porodice partizanstina i to udba
.imamo svi puno prica i barem.po mojok znam koliko su neverovatne Sekspir nebi tako nesto mogao da smisli… Otac mi je sa Durmitora tamo je Vlado Sipcic i Jedan od Knezevica bio poalednji vojnik JVuO… ..
to je toliko intredantni samo treba malo truda da se montira – editing dobro, kamera, muzika i voditi racuna da se pogodi ciljna grupa- CILJNA GRUPA TREBA DA BUDU I GRCI I HRVATI I MUSlIMANI i slivenci.svi smo imali te podele…da se odradi lepo..ja imam zivaca i vokje da vozim i fa se pozabavim svim stvarima koje orate snimanje. za pilot projekat 1 epizodu netreba puno para…traje dugo 11-18meseci ali posle te svi jure
ko hoce da krene u projekat nrk se javi pa da okupimo ekipu …polako i krenemo cim pre moZemo
spostovanem
Obrad Knezevic
kontakt
FB :obrad knezevic slika sa psom zute boje
Слава нашим побијеним рођацима и племеницима!
Da li neko može da mi kaže gde se nalaze ostala imena učesnika osim imena oficira i podoficira. Pošto je tu bilo i običnih dobrovoljaca.
Da li neko zna da li je sa tim odredom bilo nekog iz Andrijevačke opštine. Ja sam svud pokušavao da saznam đe mi je poginuo đed Vukašin, ali ni traga ni glasa. Volio bi da mi neko odgovori ako ima odgovora ili uputi gde da se informišem i ko može imati informaciju iz tog perioda o imenima stradalih ili preživjelih.
Pogledaj u knjizi Sava Gregovića „Pucaj, rat je završen“, tu na kraju knjige je spisak sa imenima oko 5.000 ljudi koji su nastaradali na „Zlom putu“. Za veliki broj ljudi se zna i mesto stradanja.
e tacno !!! Sava Gregović je covek kojimje spojio moga dokumenta tu je bukvalno zabelezeno prvo ubistvo i pocetak krvi u vasojevicima i dolazak direktive i ko je bio kad su ubili tog domacina’profesor je bio ako negresim, a da knjiga je „Pucaj, rat je završen“
„заједничким снагама партизани, усташе и Њемци “ ???
A đe su se to borili zajedno ustaše , njemci i partizani protiv četnika ??
Vala ga ti Miloševiću omasti debelo , znamo da su četnici zajedno sa ustašama , njemcima i italijanima napadali partizane u bitki na Neretvi , čak ima slika đe četnici i ustaše rujno vino piju , ali ovo što ti napisa gore ti ni u kući ne vjeruju .
Uroš Drenović nije bio Dražin četnik već je bio samostalni gospodar rata!
Dobro nam dosao na Nikoljdan 2018,neka pomogne Bog svima koji ga ponovo vratise,u stvari koji poradise na VRTANJU,i neka ih usreci sve pojedinacno koji se zauzese oko ovoga kao sto je usrecio sve Srbe!
Nikola Zec jel hladno u Beograd ?
Oli objavit govore i slike „sveca“ Srpske crkve ,Joanikija Lipovca „sveca“ i „mučenika“hrišćanske sekte-srpske crkve, đe se smije zajedno sa Pircijom Birolijem i njegov govor 1944 ,kada nazdravlja i hvali kako je rekao najslavniju i najhrabriju vojsku od kada je Svijeta,vojsku trećeg rajha hitlerove vojnike,
Ajde objavi ,čujem da se dosađuješ u Beograd ajde Srbine bez srpskijeh gena i porijekla kao i većina grbaljana.
Nije u Beogradu hladno nikome ,ali nijesam iz Beograda nijesam otuda,ali brzo cu tamo pa me mouzes to onako u oci pitati kad se sretnemo vjerujem da ces dobiti odgovr brzih dana!
Dodji da se ispricamo junace i mozda bi i ja tebe za nesto pitao ko zna ,ali posto imena nemas nista od odgovora!
https://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=508323&d=1536262062
Лесковац у пламену, 06.09.1944, аутентична фотографија из авиона који бомбардује Лесковац, на захтев комунистичког диктатора Броза у операцији „Недеља пацова“.
“Današnji dan bi trebalo da se proglasi za dan žalosti grada Leskovca jer nikada u njegovoj novijoj istoriji u jednom danu nije stradalo toliko civila i nikada Leskovac u jednom danu nije porušen do temelja, bar njegovo najlepše gradsko jezgro. Tog dana Leskovac je sravnjen sa zemljom i nestalo je možda i do 4.000 ljudi, po nekim istoričarima. Umesto da vence polažu najviši zvaničnici ovoga grada i potomci, umesto da se Leskovčanima napuni trg, prisustvo ostarelih partizana i krojača lažne istorije i njihovo polaganje venaca vređa dostojanstvo grada i nedužne žrtve ovog stravičnog bombardovanja za koje su nalog dali upravo Titovi partizani”, ocenjuje urednica portal juGmedia Milica Ivanović, koja se kao novinar decenijama bavi ovom tematikom.
http://jugmedia.rs/licemerstvo-i-naredbodavci-polazu-vence/
Saradnik okupatora,samo vi nastavite,zbranjeno nije lagati,to radite skoro jedan vijek……,samo napred!
Да видимо шта каже и немачка обавештајна служба…мора да је и ово пропаганда
Početkom novembra 1941.nemačka Komanda daje ovakve karakteristike ustanika:
„Mihailovićev pokret: Stanovništvo podržava Mihailovićeve četnike u svakom pogledu. Uopšte narod u ustanicima (komitama) vidi narodne junake. Četnici Draže Mihailovića nalaze svuda podršku, dok komunističke bande stoje u suprotnosti sa stanovništvom.
Komunistički pokret: Bande se sastoje velikim delom od seoskog ološa i robijaša.“
(Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom 12, knjiga 1, strana 566).
Interesanto i danas su takvi na vlasti bande seoska olos i robijasi,korojaci ubice i spijuni.
Tako se stvara drzava.Kako se kalio novi demokratski pokret u bivsoj Jugoslavciji zato tako i zivmo,i ne zasluzujemo bolje,jos jedan spomenik Tirtu i u svako mjesto 88 stabal za pokojnu dusicu.Nekaga rogve mu nosili kao sto nsoite.
ито, обијач и кукавица, пљачкаш цркава?
Kada su cetnicki obavestajci pocetkom 1943. godine dosli do policijskog dosijea J.B. Tita, major Zaharije Ostojic je o tome odmah obavestio Drazu:
Izdajte najhitnije stampani letak o Titu. Ponavljam Titu. Ime mu je Josip Broz, Hrvat rodom, otac Franjo, rodjen u selu Kumanovcu (Kumrovcu – m.p.), opstina Zagorska sela, Srez Klanjec, bravarski pomocnik, obijacki kradljivac, godine 1928. zaveden u kartoteku Zagrebacke policije pod br. 10434. Vrsio obijanje i jedne crkve.
AVII, CA, K-293, reg.br. 4/1
“Zar obijač koji se vodi u kartoteci zagrebačke policije pod br. 10434 i imenom Josip Broz, inače vođa komunista, pod lažnim imenom Tito, može da se poredi sa nama kao narodni borac. Ubuduće kad hoćete Josipa Btroza isticati kao narodnog borca, odvojte ga od nas, jer sa bandom robijaša i narodnih zlotvora nemamo nikakve veze. “
(izjava Draze povodom izjednacavanja cetnika i partizana, 27.marta 1943)
AVII, CA, K-293, reg.br. 4/1
Bolje bi vam bilo da ste podigli spomenik Causevicu bar je nas covjek a nije gori lopov od Broza!
https://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=497341&d=1529952339
Drug Koča Popović (za neupućene, visoko rangirani komunistički glavešina) sa Nemcima i ustašama 1943. u Zagrebu
Boravak u Zagrebu
Slijedio je put prema Sarajevu. Nevjerojatno je da su Nijemci u jednom trenutku pustili Koču Popovića da se vrati k Titu i podnese izvještaj o pregovorima. U Zagreb su stigli Velebit i Đilas. Sada je već poznata legendarna priča kako je Velebit u Zagrebu posjetio svoje šokirane roditelje, kako je bio pod zaštitom Nijemaca a da ustaške vlasti za to nisu ni znale i kako je razgovarao s opunomoćenim njemačkim generalom u NDH Gleiseom von Horstenauom. Najviši njemački general u Zagrebu pitao ga je što bi partizani učinili kad bi se Englezi iskrcali na Jadran. Borili bi se i protiv njih, rekao mu je Velebit. To je bila muzika za njemačke uši.
Dok su Velebita ljudi prepoznavali na ulici i pozdravljali s: “Otkud vi, gospon doktor”, Đilas je, navodno, odlazio u zagrebačka kina i gledao filmove. Velebit je još nekoliko puta putovao u Zagreb, a u organizaciji Nijemaca obilazio je i partizanske odrede u zapadnoj Slavoniji i sjevernoj Bosni prenoseći naređenje o prestanku napada na željezničku prugu Zagreb – Beograd. To je, očito, Nijemcima bilo i najvažnije, pa je na kraju i došlo do razmjene jednog dijela zarobljenika. Među razmijenjenima je bila i tadašnja Titova supruga Herta Haas.
Nakon toga partizani su prešli na drugu stranu Neretve, razbili četnike, a samo nekoliko mjeseci poslije teško su stradali u bitkama oko rijeke Sutjeske. Velebit se vratio u pratnju Vrhovnog štaba i na obroncima Zelengore dobio zadatak da bude glavni pregovarač s britanskim i američkim vojnim misijama koje su počele stizati k Titu i partizanima.
Pred Amerikancima i Englezima nitko nije smio reći ni slova o trenutku Titove i partizanske slabosti i pregovorima koje su sami započeli misleći da im je kraj neizbježan. Šutnja se nastavila i poslije rata, Tito nikada nije želio govoriti o tome. Štoviše, govoreći pred svojim suborcima sa Sutjeske, nekoliko desetaka godina kasnije Tito je optužio svoje izaslanike da su bez njegovih ovlasti samostalno dogovarali separatni mir s Nijemcima. Praktički, optužio je Vladimira Velebita za ratnu izdaju. Velebit je tada već bio u jugoslavenskoj mirovini, ali je radio pri međunarodnim institucijama UN-a u Ženevi. Đilas je bio u unutrašnjoj političkoj emigraciji (dok nije bio u zatvoru), a Koča Popović je potpuno zašutio maknut s javne scene i u političkoj nemilosti.
Brakovi i sekretarice
U svojim sjećanjima koja je sada priredio Tvrtko Jakovina, Velebit nam otkriva svoje sumnje i strahove koji su ga mučili kroz desetljeća. Bio je šokiran kad je Tito 1942. osobno naredio strijeljanje zarobljenih domobrana iz čistog bijesa i za osvetu zbog ubojstva Rade Končara. Bio je šokiran kad je čuo kako je Moša Pijade osobno šmajserom pokosio lažno optuženog partizana. Bio je osupnut odnosom Tita prema svojoj supruzi Herti Haas pošto je izbavljena iz Jasenovca. Nije podnosio ni njegovu vezu sa sekretaricom u Vrhovnom štabu Davorjankom Paunović. Napominje kako su i drugi partizanski i kasnije komunistički funkcionari razvrgavali svoje brakove zbog mlađih sekretarica. Velebit nije pripadao njima i zato nikada nije bio pozivan na sastanke komunističke partijske organizacije Vrhovnog štaba kojem je formacijski pripadao cijelo vrijeme rata.
Dug je popis ljudi s kojima se sukobljavao. Nije cijenio legendarnog partizanskog generala i ministra vanjskih poslova, nadrealističkog književnika Koču Popovića, nije vjerovao ruskom obavještajcu Kopiniču, a Vladimira Dedijera još je u ratu procijenio kao šarlatana i prevrtljivca. Duboko je bio alergičan na bahate neznalice i udbaše koji su raspoređivani u diplomatske misije.
Velebit u svojim sjećanjima demistificira i ljude i događaje. Priča o njegovoj ulozi u tzv. Martovskim pregovorima vođenim 1943. između Nijemaca i partizana zaslužuje ne samo knjigu nego i film. U trenutku kada su Tito i vođe partizanskog pokreta pomislili da se ne mogu spasiti od potpunog poraza i sloma, u jeku one velike bitke koju su poslijeratna jugoslavenska historiografija i kinematografija ovjekovječile kao bitku na Neretvi, počela je jedna opasna i tajna operacija. Tito je započeo pregovore s Nijemcima o separatnom miru.
“Poslije povlačenja iz Prozora, početkom ožujka 1943. pozvan sam jedne večeri u malu vodenicu koja je stajala na jednom potoku, koji je bio pritoka rječice Rame u uskoj dolini nedaleko sela Rame. U toj vodenici bio je štab druga Tita za vrijeme priprema za forsiranje Neretve. Ukoliko me ne vara sjećanje, u vodenici su bili drug Tito, drugovi Ranković, Đilas, Koča Popović i Velimir Terzić. Meni je priopćeno da se sljedećeg jutra priključim drugovima Đilasu i Koči Popoviću. Rečeno mi je da je naš zadatak da uspostavimo kontakt s njemačkim trupama koje su nadirale za nama iz pravca Bugojno – Prozor. Trebali smo povesti razgovore u cilju razmjene zarobljenika, u prvom redu zarobljenog njemačkog majora Streckera, da tražimo status zaraćene strane sa svim ratno-pravnim konzekvencama takvog statusa kao i da ishodimo usporavanje njemačkog napredovanja”, napisao je Vladimir Velebit još 1967. u Ženevi kao svoj izvještaj posebnoj istražnoj komisiji Centralnog komiteta SKJ. Taj izvještaj objavljen je u cijelosti u ovoj knjizi sjećanja.
https://www.jutarnji.hr/globus/Globus-kultura/cuvar-titovih-tajni-po-cijem-bi-zivotu-trebalo-snimiti-film-nevjerojatna-zivotna-prica-najveceg-titova-diplomata-koji-zapravo-nikad-nije-bio-komunist/5305499/
Ne seri vise glupane,jebi se i ti i tvoje cetnicine,mrs.
Ђорђије Лашић убијен је од Енглеских бомби у Подгорици,тачније на Морачи-пећине где су склањали од бомбардовања Проклетих Енглеза.
Na žalost, oni su bili saradnici okupatora. Moram takođe da kažem da je jedina istina da su upravo četnici započeli bratoubilački rat u Lijevoj Rijeci ubistvom komunista u Zurima. Što se tiče njihovog patriotizma, vjerovatno su imali dobre namjere, ali su se na kraju ipak našli u istoj koloni sa Njemcima, ustašama i ostalom kolaboracionističkom bagrom. Lijevoj Rijeci i Ljevorečanima ništa dobro donijeli nijesu pa ne može ni ovo prisjećanje na njih donijeti dobra.
Kiki Било би ми јако драго кад би постојао лијек за ту црвену болест!!! Изгледа се то ниђе није запатило ко у несрећној Црној Гори. Школовани официри , патриоте па да буду издајници ???? Да ли је могуће да се ово црвено зло опет повампирило у народу!!!
Anonimni strucnjak si ti velimi, bio si tamo pa znas sto je bilo u Zuri, anonimni strucnjace!!!!
A ti sto su pobijeni su dosli da ubiju pa su ponijeli deblji kraj no nebi tako prica da su te fukare ubila tvog djeda ili slično
Gde je ubijen Đorđije Lašić?
Podgorica