• Издвојено
• Поглед

Лично, сасвим лично

1 месец ‎ ИН4С

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Српски национализам и хегемонизам, распириван неканонским дјеловањем Српске православне цркве, главна је опасност стабилности и миру овог дијела Балкана и кључна препрека на европском путу Црне Горе!

Скоро да нема дана да ова флосула, подигнута на ниво мантре, у овом или оном облику, мање или више отворено, не загрми са овдашњих медија, из државних институција, како домаћих тако и оних из окружења. Дакле, да скратим, српски национализам је баук који кружи над овим просторима и не да да се раздани. Ово што слиједи је мој лични, сасвим лични став о томе.

Кад год су с оне „друге стране“ хтјели да ме оспоре, омаловаже и понизе, као најгору могућу етикету пришивали су ми епитет националисте. Српског, наравно. И, гле чуда, били су апсолутно у праву. И, ево, као што Добрица Ерић у својој непревазиђеној „Пркосној пјесми“, „кроз ланце и жицу“, признаје статус Србина као своју „највећу кривицу“, отворено признајем да сам националиста. Српски, наравно.

Та дивна, родољубива, ријеч, чија је цијена некада била људска глава, проказана је и неправедно облаћена у овом безљудном времену и свијету „којем род и не треба“. Постала је најубојитије оружје клевете и оспоравања оних који се, још увијек свјесни ко су и одакле су, одупиру бескрупулозној неолибералној асимилацији и претварању људске заједнице у безличну потрошачку масу. И зато, умјесто да ме погоди и простријели осјећајем кривице и стида, та одредница ми увијек подигне адреналин и понос онога који је дубоко свјестан исконског значења те ријечи.

А умјесто потребе да се браним и објашњавам, позивам се на једног од највиђенијих Срба овога времена, на српског писца Мому Капора: „Националиста? Па то ми је занимање. Имам и сертификат. Такође имам Вујаклијин речник страних ријечи и израза гдје под „националиста“ пише: „француска ријеч која значи родољуб, патриота, човјек који брине о интересима свога народа“! Патриотизам је ствар кућног васпитања. То је оно што те уче кући бака, дека, тата… Нормално понашање као кад лијепо кажеш добар дан, скинеш капу, уступиш столицу … и то није нека посебна вриједност. А издајници? Е, они су посебна „вриједност“!

Дакле, нека ове незаборавне ријечи писца који је својим дјелом само ширио љубав буду завршна одбрана свих који су националисти „кућног васпитања“ и нека они који се упорно труде да облате и појам и његове протагонисте буду свјесни да узалуд крече.

Националиста сам, дакле, јер волим род свој. Српски, јер припадам српском народу, народу војводе Петра Шекуларца којег у једној народној пјесми посткосовског циклуса броје одмах поред Вукашина краља. Не мрзим никога нити „друге“, а волим род свој јер наивнијег, племенитијег и христоликијег тешко да има игдје друго. „Најгостољубивији народ на свијету“, рекао је добри Добрица Ерић. Народ који је одувијек имао антејску снагу да страда и да прашта. Богобојажљиви народ који је, кад год су му ударали шамар, окретао и други образ. Народ који никад није насртао на друге и који се једино разрачунавао сам са собом. Праштао свима, осим себи.

Али, само у таквом народу могао је да поникне један Вукашин из Клепаца који је храбрио џелата „да ради свој посао“! Само је такав народ могао да подигне један од најљепших споменика на свијету, споменик „Захвалности Француској“, оној Француској у којој су му убили краља, оној Француској чија је највећа помоћ током Првог рата била испорука граната за калибар већи од калибра српских топова. Само је такав народ могао да пригрли „браћу“ након Јасеновца, Пребиловаца, и иних јама широм земље, пуних костију његових невиних и немоћних припадника. Само такав народ је смогао снаге да достојанствено сахрани посмртне остатке непријатељских војника и подигне им спомен – обиљежје, док његове гробове преоравају, руше и преименују споменике.

Можда и не бих о овоме, јер коме је још стало до мојег доживљаја национализма, да недавно, након што сам годинама пролазио поред њега мислећи да је само још једно у низу обиљежја родољубима задњег Великог рата, на споменику поред булевара М. Лалића, прочитао да је посвећен „ страдалим авионским посадама савезничких снага“. Дакле, оних истих „савезничких снага које су 5. маја 1944. године до темеља разориле Подгорицу. Тако нешто може само наиван, добродушан и народ кратког памћења када је о злу ријеч. А баш га зато и волим. И поносим се њиме.

Волим, дакле, и поносан сам на род свој. Волим и оне који не воле мене, волим оне који на лозу своју пљују, псују, који не признају да нам је генетски код исти, оне који заваравају себе како имају ближег од мене. И што се више тај дио рода мога труди да пресијече пупчану врпцу заједничке нам утробе, све су ми ближи и милији. Јер, род су мој и не могу да ме мрзе више него што ја могу њих да волим. Додуше, зна род мој да ме својим лудилом понекад, па и чешће, „избаци из чизама“ тако да пожелим да се упишем у Хотентоте, али… буде и прође. Оно што ме за њега веже јаче је од свега што би да ме одроди и удаљи.

И да закључим, да се „они други“ не муче: националиста сам, српски, и поносан сам на ту чињеницу. Па сад распалите колико вам воља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: