Не смијемо игнорисати експанзију љевичара који проповиједају да је ислам у непомирљивом сукобу са либералним вриједностима
“Када ће муслимани смоћи храбрости да реформишу ислам?”, упитао ме самоувјерено један “прогресивни” студент, који је присуствовао промоцији моје књиге “Америчка исламофобија: разумијевање коријена и сијање страха”, на Њујоршком универзитету.
Студент је носио мајицу са натписом “Животи црнаца су важни”, као и широки асортиман порука на свом маскирном ранцу, које су позивале на “равноправност” и сугерисале да “будућност припада женама”. Младић се, судећи према порукама које је носио, сврставао у политички прогресивну особу.
И, ето – представник нарастајуће популације љевичара који се куну у прогресивне принципе, ипак, виде Ислам као непријатеља либералних вриједности и сматрају да је у непомирљивом сукобу са америчким идентитетом.
Љевица је засићена стручњацима и самозваним јавним интелектуалцима који неуморно тврде да је ислам монолитичан; да муслимани морају да бирају између либералних принципа и њихове вјере, те да је ислам, да парафразирам поменутог студента – религија која вапи за “реформама”.
Слични дискурси истакнутих исламофоба прожимају читаву љевицу. Ови либерални исламофоби, попут Била Махера и Сема Хариса, промовишу атеизам као идеологију која не само да дискредитује духовне димензије ислама, већ га и демонизује у складу са дугогодишњим оријенталистичким, политичким изразима. За ове нове атеисте, ислам је нелегитиман управо зато што је религија, али за разлику од других религија, очигледно је и пријетња, јер се суштински супротставља либералним вриједностима.
Идући стопама Семјуела П. Хантингтона, и интелектуалног оца модерне исламофобије – Бернарда Луиса, Харис пише: “Док су друге велике свјетске религије биле плодни извори нетолеранције, јасно је да је управо ислам извор проблема, који позвају на узбуну читаву глобалну цивилизацију”.
Харис, предводник новог атеистичког покрета, који ужива подршку љевице, идеолог је и телевизијске емисије на HBO “Реално (право) вријеме са Билом Махером”. Осим тога, Харисов утицај на Махера, можда најживљег и најотровнијег либералног исломафоба, очитује се у овој недјељној емисији, која ужива велику популарност код прогресивних, образованих, космополита и припадника средње класе.
“Муслимански свијет има превише заједничког са ИСИС-ом (Исламском државом)”, изјавио је Махер, а пред публиком је истакао и ово: “Ислам је једина религија која дјелује као мафија, која ће вас убити ако кажете погрешну ствар”. Није се уздржао да упореди изузетно хетерогену религиозну скупину од 1,6 милијарди вјерника са терористичком мрежом, нити религију са злочиначким организацијом. Ово мишљење се не разликује много од ставова Доналд Трaмпа, који је током кампање упозорио да избјеглице, које бјеже из ратом разорене Сирије, “могу бити припадници ИСИС-а”, или, што је још горе, да нас “Ислам мрзи”.
Ове изјаве клијају из фундаменталних исламофобичних схватања да је ислам више цивилизација него религија, те да су муслимани хомогени блок, чије је слободно изражавање религиозних осјећања и припадности – пријетња. Каква је разлика међу њима? Овакве ставове Трамп покушава инкорпорирати конзервативном миљеу, док их Махер покушава уградити у прогресивни дио становништва.
Ако је Трамп популарна маскота, перјаница исламофобије која расте из десничарског тла, Махер је то исто, али из љевице.
Евидентно је да овакви ставови Трампа, Хариса, па и Махера имају широк одјек у јавности, што се види и по аплаузима, рејтингу ТВ-шоуа, као и према већ поменутим питањима студената. За ове либералне исламофобе, баш као и за њихови колеге из редова деснице, “муслимани су суштински необични субјекти”, рекао је научник државног универзитета Long Beach, Јусеф Бакер. У том погледу, само постојање муслимана и њихово практиковање религије представљају пријетњу либералним вриједностима. Све већи број “инсајдера”, који покушавају да профитирају захваљујући религиозном и расном идентитету, такође дају вјетар у леђа исламофобији.
Маџид Наваз користи свој статус “бившег исламисте”, смеђу боју коже и приступ Харису, како би допринио ширењу исламофобије у космополитским круговима и либералној публици. Његова “Квилијам” фондација усваја исламофобичну тезу да је радикализација јединствени муслимански феномен, а Наваз је изјавио да је “исламизам највећи облик екстремизма”, подржавајући програме који су ограничили грађанске слободе муслимана у Уједињеном Краљевству. Уз помоћ Хариса, Наваз је проширио свој утицај и до Сједињених Држава.
Номани и Наваз су се придружили Иршади Манџи, Зухди Јасеру, и плејади, садашњих или бивших муслимана-аналитичара, који износе тезе засноване на суштински исламофобним принципима, пропагирају да је ислам изразито хомофобичан и супротстављен западним вриједностима, а чији ставови имају велики одјек у различитим либералним заједницама.
Чак и Ајан Хирси Али стратешки експлоатише спољашње либералне вриједности – попут феминизма – како би мотивисала љевичарску публику у усвојању става да је ислам монолитан у сваком погледу, сексистичан и бескомпромисно патријархалан. Поред ових познатих дјелатника, појављује се и нови талас либерално оријентисаних лидера који подржавају структуралне исламофобичне политике, укључујући и радикализацију полицијских мјера.
Либерална исламофобија у Сједињеним Државама, а и шире, незадрживо расте, и брзо метастазира на разним нивоима, док се њени пипци, који долазе из “деснице”, протежу у облику предсједничке реторике, забране путовања и ширења обима мјера надзора.
Па, ипак, либерална исламофобија се може показати као опаснија, отровнија од пријетњи које долазе од републиканаца и реакционарних конзервативаца, нарочито ако наставимо да игноришемо евидентно пропагирање исламофобних ставова на телевизији, колеџима, и свуда гдје има простора за то.
Калид А. Бејдун: THE GUARDIAN
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
